Šta je budizam i u šta veruju budisti?




Pitanje: Šta je budizam i u šta veruju budisti?

Odgovor:
Po broju sledbenika, rasprostranjenosti i društveno-kulturnom uticaju, budizam spada u red vodećih svetskih religija. Premda je to istočnjačka religija, ona postaje sve popularnija i uticajnija u zapadnom svetu. Po svom učenju je jedinstvena, iako ima mnogo dodirnih tačaka sa hinduizmom jer sadrži karmu (etika uzroka i posledice), maju (ovaj svet je samo iluzija) i samsaru (ciklus reinkarnacije). Budisti veruju da je u životu krajnji cilj postizanje prosvetljenja.

Utemeljitelj budizma, Sidarta Gautama, rođen je u indijskoj kraljevskoj porodici oko 600. godine p.n.e. Živeo je u izobilju skoro bez doticaja sa spoljnim svetom jer su njegovi roditelji želeli da ga sklone od religijskih uticaja i zaštite od bola i patnje. Ipak, Sidarta nije dugo ostao u svom zaklonu. Kada je izašao iz palate da obiđe svoje podanike ugledao je iz kočije starca, bolesnog čoveka, leš u raspadanju i asketu. Potresen ovim prizorima, ali i zadivljen asketinom smirenošću, odlučio je da se i sam zamonaši. Napustio je život izobilja i posvetio se traženju prosvetljenja kroz isposništvo, izveštivši se u tehnikama samoumrtvljavanja i meditacije. S vremenom je postao vođa monaha sa kojima je skitao. Sidartin asketizam kulminirao je u jednom događaju koji mu je preokrenuo život. Naime, kada ga je izgladnelog i oslabelog ugledala jedna seoska devojka, pružila mu je činiju sutliljaša koju je on prihvatio. Sidarta je posle pronašao drvo smokve (koje se naziva i bodi drvo) i seo ispod njega da bi meditirao sve dok ne postigne prosvetljenje ili ne umre. Uprkos agoniji i iskušenjima, posle 49 dana doživeo je prosvetljenje, zbog čega je postao poznat kao “prosvećeni” ili Buda. Nova saznanja počeo je da deli sa svojom monaškom sabraćom među kojima je već imao veliki uticaj. Petorica njih postali su njegovi prvi učenici.

Do kakvog je saznanja došao Sidarta? Prosvetljenje je pronalaženje “srednjeg puta” koji nije niti neumereno udovoljavanje sebi, niti samoumrtvljavanje. Pored toga, otkrio je i nešto što će postati poznato kao „četiri plemenite istine”:

1. živeti znači patiti (duka),
2. patnju izaziva žudnja (tanha ili vezanost),
3. čovek može da izbegne patnju ako se oslobodi svake vezanosti
4. takvo stanje se postiže sleđenjem plemenitog osmostrukog puta.

Osmostruki put podrazumeva ispravno razumevanje, ispravnu nameru, ispravan govor, ispravno delovanje, ispravno življenje (monaštvo), ispravan napor (usmeravanje energije), ispravnu svesnost (meditacija) i ispravnu koncentaciju (usredsređenost). Budina učenja sabrana su u Tripitaku ili “tri korpe”.

Pored ovih učenja uključena su i ona koja nalazimo u hinduizmu a to su karma, maja i spoznaja stvarnosti kroz panteizam. Budizam takođe ima razrađenu teologiju o božanstvima i uzvišenim bićima. Poput hinduizma, i budizam ima nejasan pogled na Boga. Neke frakcije u ovoj religiji s pravom mogu da se nazovu ateističkim, dok druge mogu da se nazovu panteističkim, a treće, kao npr. budizam čiste zemlje, teističkim. Međutim, klasični budizam ne govori o postojanju savršenog bića i zato može da se smatra ateističkim.

Savremeni budizam je bitno drugačiji. Uopšteno može da se podeli na teravadu (malo vozilo) i mahajanu (veliko vozilo). Teravada je monaški pravac u kome su krajnje prosvetljenje i nirvana rezervisani za monahe, dok je u mahajani taj cilj dostupan i laicima, tj. običnim ljudima. U tim dvema kategorijama nalazimo mnoštvo pravaca kao što su tendai, vadžrajana, ničiren, šingon, čista zemlja, zen, rjobu itd. Oni koji žele da se upoznaju sa budizmom treba da imaju na umu da proučavanje klasičnog budizma ne znači i automatsko poznavanje neke od njegovih škola.

Buda nikad sebe nije smatrao bogom ili vrstom božanskog bića. Sebe je video kao nekoga ko pokazuje put ostalima. Tek posle smrti dobio je status božanstva među jednim delom svojih sledbenika. Što se hrišćanstva tiče, u Bibliji je vrlo jasno napisano da je Isus Božiji Sin (Matej 3:17: “I gle, glas sa nebesa govoraše: ovo je Sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji”) i da su on i Bog jedno (Jovan 10:30). Niko ko ne veruje u Isusovo božanstvo ne može da se smatra hrišćaninom.

Isus je učio da je on put, a ne samo onaj koji pokazuje put, što vidimo u Jovanu 14:6: “Ja sam put i istina i život; niko ne dolazi k Ocu - sem kroz mene.” Do Sidartine smrti budizam je postao najuticajnija religija u Indiji. Trista godina kasnije proširio se na veći deo azijskog kontinenta. Spisi i izreke koji se pripisuju Budi napisani su četristo godina posle njegove smrti.

U budizmu greh se uopšteno smatra neznanjem. I dok se na greh gleda kao na “moralnu grešku”, kontekst za shvatanje dobra i zla je moralno neutralan. Karma je prirodna ravnoteža koja nema ličnu pozadinu. Pošto priroda nije moralna, ni karma nije moralni kod, pa tako ni greh u krajnjoj liniji nije nemoralan. Po tom shvatanju, može se reći da ljudska greška nije moralni problem pošto ona nije lične prirode, pa samim tim ne postoji ni ogrešenje o drugu osobu. Posledice ovakvog stava su pogubne. Za budiste greh je nešto poput pogrešnog koraka, a ne prestup protiv Božije svete prirode. Ovakvo shvatanje nije u skladu sa urođenom moralnom svešću da smo pred Bogom svi osuđeni zbog greha (Rimljanima 1-2).

U budizmu se, dakle, greh smatra neličnom greškom koja se može ispraviti, što je suprotno osnovnoj hrišćanskoj doktrini o izopačenosti greha. Biblija govori o tome da je ljudski greh problem koji povlači sa sobom posledice za celu večnost. U budizmu nema potrebe za spasiteljem koji će izbaviti ljude od prokletstva greha. Za hrišćane je Isus Hristos jedini spas od večne propasti. Za budiste postoji samo život po etičkim načelima i meditativna molitva uzvišenim bićima ne bi li se doseglo prosvetljenje i nirvana. Čovek najčešće mora da prođe kroz brojne reinkarnacije da bi otplatio karmički dug. Za prave budiste religija je filozofija morala i etike uvijena u stil života koji podrazumeva odricanje sopstvenog ega. Stvarnost nije lična i nema interpersonalnu važnost, pa isključuje ljubav. U budizmu nije samo Bog iluzija. Samim tim što se greh definiše kao greška koja nema veze sa moralom, tako se i sva materijalna stvarnost otpisuje kao maja (iluzija), pa i sam čovek gubi svoje ja. Čovekova ličnost postaje iluzija.

Kada je bio upitan o postanku sveta, i ko je stvorio sve što postoji, Buda je zaćutao zato što u budizmu ne postoji početak i kraj, već samo beskonačan krug rađanja i smrti. Čovek ovde ne može a da se ne zapita kakvo nas je to Biće stvorilo da živimo život prepun patnje i bola, u beskonačnom krugu ponavljanog umiranja i rađanja. Zar se ne bi svako zapitao da li to ima ikakvog smisla. Hrišćani znaju da je život mnogo više od patnje i umiranja. " ...A koja je sada objavljena dolaskom Spasitelja našega Hrista Isusa, koji je uništio smrt, obasjao život i neraspadljivost evanđeljem“ (2. Timoteju 1:10).

Budizam uči da je nirvana najviše, čisto stanje postojanja koje pojedinac može da dosegne. Nirvana odbacuje racionalno objašnjenje i logičan poredak pa se ne može naučiti, već samo doživeti. Nasuprot tome, Isusovo učenje o nebu je vrlo određeno. On je govorio da čovekovo telo umire ali duša odlazi kod njega, u nebo (Marko 12:25). Buda je naučavao da čovek nema dušu, jer je čovekovo ja ili ego samo iluzija. Za budiste nema milostivog Oca na nebu koji je poslao svog Sina da umre za naše duše, za naše spasenje, i da nam otvori put u svoju slavu. I upravo to je najjači argument zbog koga treba odbaciti budizam.



Vrati se na Srpsku stranu



Šta je budizam i u šta veruju budisti?