Šta je istorija hrišćanstva?




Pitanje: Šta je istorija hrišćanstva?

Odgovor:
Istorija hrišćanstva je u stvari istorija Zapadne civilizacije. Hrišćanstvo je imalo prožimajući uticaj na društvo u celini – na umetnost, jezik, politiku, pravo, porodični život, formiranje kalendara, muziku i sam način na koji razmišljamo bio je obojen hrišćanskim uticajem gotovo dva milenijuma. Zato je veoma bitno poznavati priču o crkvi.

Početak crkve
Crkva je započela 50 dana posle Isusovog vaskrsenja 35. g. n.e.). Isus je obećao da će izgraditi svoju crkvu (Matej 16:18), i na dan dolaska Svetog Duha, na dan Pedestinice (Dela 2:1-4), crkva—ekklesia (pozvani)— zvanično je započela. Tri hiljade ljudi je prihvatilo Petrovu propoved toga dana i izabralo da sledi Hrista.

Prvi vernici hrišćani su bili obraćenici od Jevreja ili proseliti Judeji, a crkva je bila smeštena u Jerusalimu. Zbog toga su ljudi spolja crkvu prvenstveno videli kao jevrejsku sektu, nalik na fariseje, sadukeje, ili Esene. Međutim, ono što su apostoli propovedali mnogo se razlikovalo od onog što su druge grupe učile. Isus je bio jevrejski Mesija (naimenovani kralj) koji je došao da ispuni Zakon (Matej 5:17) i uspostavi novi zavet zasnovan na njegovoj smrti (Marko 14:24). Ova poruka, sa optužbom da su ubili svog Mesiju, razbesnela je mnoge jevrejske vođe, i neki su, kao Savle od Tarza, krenuli u akciju da zgaze „Put“ (Dela 9:1-2).

Prilično je ispravno reći da hrišćanstvo ima svoje korene u judaizmu. Stari zavet je postavio temelje za Novi, i nije potpuno nemoguće do kraja razumeti hrišćanstvo bez poznavanja Starog zaveta (pogledaj jevanđelje po Mateju i poslanicu Jevrejima). Stari zavet objašnjava da je potreban Mesija, sadrži istoriju mesijanskog naroda i predviđa Mesijin dolazak. Novi zavet u potpunosti govori o dolasku Mesije i njegovom spasonosnom delu kojim nas je spasao od greha. Isus je tokom života ispunio preko 300 specifičnih proročanstava, dokazujući da je On taj na koga su čekali u Starom zavetu.

Rast rane crkve
Ne tako dugo posle Pedesetnice vrata crkve bila su otvorena za nejevreje. Evangelizator Filip je propovedao Samarjanima (Dela 8:5), i mnogi od njih su poverovali u Hrista. Apostol Petar je propovedao domu neobraćenih kod Kornelija (Dela 10), i oni su takođe primili Svetog Duha. Apostol Pavle (ranije progonitelj crkve) širio je jevanđelje na ceo grčko-rimski svet, dosežući do samog Rima (Dela 28:16) i moguće sve do Španije.

Do 70.g. n.e., godine u kojoj je razoren Jerusalim, najveći većina novozavetnih knjiga bile su napisane i cirkulisale su po crkvama. Narednih 240 godina Rim je proganjao hrišćane, ponekad nasumično, a nekad po ukazu vlasti.

U drugom i trećem veku crkveno vođstvo je postajalo sve više hijerarhijsko kako su se brojke uvećavale. Nekoliko jeresi je bilo razobličeno i pobijeno tokom ovog vremena, i ustanovljen je novozavetni kanon. Progon je i dalje rastao.

Uspon rimske crkve
312.g. rimski car Konstantin tvrdio je da je doživeo preobraćenje. Oko 70 godina kasnije, tokom vladavine Teodosija, hrišćanstvo je postalo zvalična religija rimskog Carstva. Prezviterima su data počasna mesta u vladi i do 400.godine reči „rimski“ i „hrišćanski“ postale su gotovo sinonimi.

Posle Konstantina hrišćani više nisu bili progonjeni. Vremenom su pagani bili proganjani ako se ne „obrate“ u hrišćanstvo. Takva nasilna obraćenja navela su mnoge da postanu deo crkve a da nisu doživeli promenu u srcu. Pagani su sa sobom doneli i svoje idole i praksu na koju su bili naviknuti, i crkva se promenila. Ikone, složena arhitektura, hodočašća i obožavanje svetaca bili su dodati početnoj jednostavnosti ranocrkvenog slavljenja Boga. U isto vreme neki hrišćani su se povukli iz Rima, i izabirali da žive u izolaciji kao monasi, a dodato je krštavanje dece kao sredstvo za pranje originalnog greha.

Tokom narednih vekova, razni sabori su držani da bi se odredila zvanična doktrina crkve, da bi se cenzurisalo klerikalno zlostavljanje, i da bi se stvorio mir među zaraćenim frakcijama. Kako je slabilo rimsko Carstvo, crkva je postajala snažnija i mnoga neslaganja su nastala između crkava na zapadu i istoku. Zapadna (rimska) crkva, bazirana u Rimu, tvrdila je da poseduje apostolski autoritet nad svim crkvama. Poglavar rimske crkve čak je sebe nazivao „papom“ (ocem). To nije bilo dobro primljeno u istočnoj (grčkoj) crkvi baziranoj u Konstantinopolju. Teološke, političke, proceduralne i lingivističke podele doprinele su da dođe do Velike šizme 1054.g., kada su Rimokatolička („univerzalna“) crkva i istočna Pravoslavna crkva ekskomunicirale jedna drugu i prekinule sve veze.

Sredjni vek
Tokom Srednjeg veka u Evropi Rimokatolička crkva je nastavila da ima moć, sa papama koji su preuzimali autoritet na svim nivoima i koji su živeli kao kraljevi. Korupcija i pohlepa u crkvenom vođstvu bili su uobičajeni. Od 1095. do 1204. godine pape su odobrile niz krvavih i skupih krstaških pohoda u naporu da zaustave muslimansko napredovanje i radi oslobođenja Jerusalima.

Reformacija
Tokom godina nekoliko osoba je pokušalo da privuče pažnju na teološko, političko i ljudsko zlostavljanje od strane Rimokatoličke crkve. Svi su bili ućutkani na ovaj ili onaj način. Međutim, 1517. nemački monah po imenu Martin Luter stao je protiv crkve i svi su ga čuli. Sa Luterom je došla i protestantska Reformacija a Srednji vek je tako okončan.

Reformatori, uključujući Lutera, Kalvina i Cvinglija razlikovali su se u mnogim stvarima u teološkom smislu ali su bili dosledni u svom isticanju autoriteta Biblije iznad crkvene tradicije i činjenice da su grešnici spaseni isključivo blagodaću po veri nezavisno od dela (Efescima 2:8-9).

Iako je katolicizam imao svoj kambek u Evropi, i iz toga je proisteklo nekoliko ratova između protestanata i katolika, Reformacija je uspešno lišila moći Rimokatoličku crkvu i pomogla da se otvore vrata za moderno doba.

Doba misije
Od 1790. do 1900. godine crkva je pokazala zainteresovanost za misijski rad bez presedana. Kolonizacija je otvorila oči za potrebu za misionarenjem a industrijalizacija je ljudima obezbedila novac za finansiranje misionara. Misionari su širom sveta propovedali jevanđelje i crkva se raširila svuda.

Moderna crkva
U današnje vreme Rimokatolička i istočna Pravoslavna crkva preduzele su korake da poprave svoje prekinute odnose, što se desilo i između katolika i luterana. Evanđeoska crkva je vrlo nezavisna i jako ukorenjena u Reformisanoj teologiji. Crkva je takođe videla i uspon pentakostalizma i harizmatskog pokreta, ekumenizma i raznih kultova.

Šta učimo iz svoje istorije
Ako ništa drugo ne naučimo iz istorije, trebalo bi da prepoznamo značaj prepuštanja da Hrist bogato prebiva u nama (Kološanima 3:16). Svako od nas je odgovoran da poznaje ono što Pismo govori i da živi po tome. Kada crkva zaboravi šta Biblija poučava i ignoriše ono što je Isus učio, caruje haos.

Danas postoji mnogo crkava ali samo jedno jevanđelje. To je vera „koja je jednom zauvek predana svetima” (Judina 3). Treba da budemo pažljivi da očuvamo veru i prenesemo je bez izmene i Gospod će nastaviti da ispunjava svoje obećanje da će izgraditi Svoju crkvu.



Vrati se na Srpsku stranu



Šta je istorija hrišćanstva?