Kako večnost u paklu može da bude pravedna kazna za greh?




Pitanje: Kako večnost u paklu može da bude pravedna kazna za greh?

Odgovor:
Ovo pitanje muči mnoge koji ne shvataju u potpunosti tri stvari: Božiju prirodu, ljudsku prirodu i prirodu greha. Pošto smo mi ljudi grešni, teško nam je da shvatimo koncept Božije prirode. Imamo potrebu da vidimo dobrog i milostivog Boga čija ljubav zasenjuje ostale njegove osobine. Naravno, Bog jeste dobar, milostiv i pun ljubavi, ali je pre svega svet i pravedan. Toliko svet da ne može da trpi greh. On je Bog čiji gnev plamti na zle i neposlušne (Isalija 5:25; Osija 8:5; Zaharija 10:3). On nije samo Bog koji voli – on jeste ljubav. Ali Biblija nam govori da on mrzi svaki greh (Priče Solomunove 6:16-19). I mada je milostiv, njegova milost ima granice. “Tražite Gospoda, dok se može naći; tražite ga, dokle je blizu. Neka bezbožnik ostavi svoj put i nepravednik misli svoje; i neka se vrati ka Gospodu, i smilovaću se na nj, i k Bogu našem, jer prašta mnogo” (Isaija 55:6-7).

Čovečanstvo je iskvareno grehom, a greh je uvek direktno protiv Boga. Kada je David počinio preljubu sa Vitsavejom i poslao Uriju u smrt, njegov odgovor na to došao je u vidu neobične molitve: “Samome Tebi zgreših, i na Tvoje oči zlo učinih, a Ti si pravedan u rečima svojim i čist u sudu svom” (Psalam 51:4). David je zgrešio protiv Vitsaveje i Urije. Kako je onda mogao da kaže da je zgrešio Bogu? David je znao da je svaki greh u krajnjoj liniji usmeren protiv Boga. Bog je večno, beskrajno biće (Psalam 90:2) i zbog toga greh zahteva večnu kaznu. Naš greh vređa sveti, savršeni i večni Božiji karakter. Premda je u čovečijem skučenom umu greh limitiran vremenom, za Boga koji je izvan vremena taj greh nikada ne prestaje. Naš greh je večno pred njim i mora da bude kažnjen za večnost da bi Božija sveta pravda bila zadovoljena.

Niko to ne razume bolje od onih koji su završili u paklu. Savršen primer je priča o bogatašu i Lazaru. Kada su obojica umrli, bogataš je otišao u pakao, a Lazar u raj (Luka 16). Bogataš je svestan da su njegovi gresi bili počinjeni za života, ali nijednom ne postavlja pitanje zašto je završio u paklu. Takvo pitanje se tamo ne postavlja. On ne pita: “Da li sam zaista zaslužio ovo? Nije li to ipak previše?” On samo traži da neko upozori njegovu braću koja su još uvek živa na njegovu sudbinu.

Kao i bogataš, svaki grešnik u paklu zna da je zaslužio da se nađe tamo. Svaki grešnik ima dobro obaveštenu i stalno budnu savest koja u paklu postaje njegov mučitelj. Ovako izgledaju paklene muke – kada je osoba u potpunosti svesna svog greha i nemilosrdno je proganja savest, bez trenutka olakšanja. Osećaj krivice izaziva stid i mržnju prema samom sebi. Bogataš je znao da je večna kazna za grehe koje je počinio za života opravdana i zaslužena. Zato se nikad nije bunio što je završio u paklu.

Realnost večne osude, večnog pakla i kazne je zastrašujuća. Ali dobro je što možemo da osetimo užas, koliko god to zvučalo grubo, jer postoji i dobra vest. Bog nas voli (Jovan 3.16) i želi da nas spase od pakla (2. Petrova 3:9), ali zbog svoje pravednosti ne dozvoljava da naši grehovi prođu nekažnjeno. Neko mora da plati za njih. U svojoj velikoj milosti i ljubavi Bog se pobrinuo za plaćanje. Poslao je svog sina Isusa Hrista da smrću na krstu plati za naše grehe. Njegova smrt je bila večna zato što je on večni bogočovek koji je platio naš dug da mi ne bismo morali da ga otplaćujemo zauvek u paklu (2. Korinćanima 5:21). Ako priznajemo grehe i verujemo u Hrista, i ako tražimo od Boga oproštenje na osnovu Hristove žrtve bićemo spaseni i očišćeni, a nebo će biti naš obećani večni dom. Bog nas je tako zavoleo da nam je obezbedio spasenje, ali ako odbijemo taj dar večnog života suočićemo se sa večnim posledicama te odluke.



Vrati se na Srpsku stranu



Kako večnost u paklu može da bude pravedna kazna za greh?