Pored toliko različitih religija, kako da znam koja od njih je prava?




Pitanje: Pored toliko različitih religija, kako da znam koja od njih je prava?

Odgovor:
Nema sumnje da je pored tolikog broja religija u svetu pravi izazov pronaći onu pravu. Prvo ćemo pogledati neka razmišljanja na tu temu, a zatim ćemo videti kako neko ko pristupa ovom problemu može da dođe do istine o Bogu. Različiti odgovori na jedno pitanje se ne javljaju samo kod religije. Možete, recimo, da sakupite stotinu studenata matematike i date im da reše komplikovan zadatak. Verovatno će velik broj njih dobiti pogrešno rešenje. Da li to znači da nema tačnog rešenja? Ne. Onima koji su pogrešili treba samo ukazati na grešku i uputiti ih kako da dođu do pravog rešenja.

Kako ćemo doći do istine o Bogu? Tako što ćemo koristiti sistematsku metodologiju kojom ćemo odvojiti istinu od neistine upotrebom različitih testova istinitosti, a krajnji ishod ispitivanja biće skup ispravnih zaključaka. Zamislite samo kakav bi krajnji rezultat postigao naučnik koji u laboratoriji meša razne sastojke bez ikakvog reda i smisla. Ili lekar koji pacijenta leči nasumično odabranim lekovima nadajući se da će pacijent ozdraviti. Ni naučnici ni lekari nemaju ovakav pristup, već koriste sistematske metode koje su metodične, logične, evidentne i dokazano dovode do pravog rezultata.

Zašto bi se onda teologija – proučavanje Boga – razlikovala od toga? Ima li razloga da verujemo da joj se može pristupiti nasumice i nedisciplinovano, i da pritom očekujemo ispravne zaključke? Na nesreću, mnogi biraju upravo takav pristup, što je i razlog postojanja tolikog broja religija. Sad se vraćamo na pitanje kako doći do istinitih zaključaka o Bogu. Kakav sistematski pristup treba koristiti? Prvo moramo da odredimo okvir za ispitivanje različitih tvrdnji, a posle nam treba mapa koja će nas dovesti do ispravnih zaključaka. Ovo je okvir koji treba koristiti:

1. logička doslednost – tvrdnje jednog sistema verovanja moraju logički da se povezuju i da se ni na koji način ne suprotstavljaju jedna drugoj. Uzećemo jedan primer iz budizma: krajnji cilj je da se čovek oslobodi svih želja. Ipak, čovek mora da ima želju da se reši svih svojih želja, što ovaj princip čini kontradiktornim i nelogičnim.

2. empirijska osnovanost – da li postoji dokaz koji potvrđuje sistem verovanja (da li je dokaz racionalan, evidentan spolja itd.)? Naravno, uvek treba tražiti dokaz za važne tvrdnje. Na primer, mormoni uče da je Isus živeo u Severnoj Americi, ali ne postoji nijedan arheološki ili neki drugi dokaz koji bi to potvrdio.

3. egzistencijalna relevantnost – sistem verovanja mora da odgovara stvarnosti kakvu poznajemo, i mora život svog sledbenika da učini značajno drugačijim. Deizam, recimo, tvrdi da je Bog samo ubacio ovu planetu u svemir i da nema nikakvog dodira sa onima koji žive na njoj. Kakvog uticaja ovakvo verovanje ima na nečijji svakodnevni život? Kratko rečeno, nikakvog.

Primenjen na religiju, ovaj okvir će pomoći pojedincu da ispravno sagleda Boga i pružiće mu odgovor na četiri velika životna pitanja:

1. poreklo – odakle potičemo?
2. etika – kako treba da živimo?
3. smisao – koji je smisao života?
4. krajnji cilj – kuda ide čovečanstvo?

Ali kako da koristimo taj okvir u potrazi za Bogom? Najbolja taktika je da se redom pronađu odgovori na sledeća pitanja:

1. Postoji li apsolutna istina?
2. Da li se razum i religija prepliću?
3. Postoji li Bog?
4. Može li čovek upoznati Boga?
5. Da li je Isus Bog?
6. Da li je Bogu stalo do mene?

Prvo moramo da saznamo da li postoji apsolutna istina. Ako ne postoji, onda ne možemo ni u šta biti sigurni (u duhovnoj ili fizičkoj sferi). Prema tome, možemo da završimo ili kao agnostici, nesigurni da li išta možemo da znamo, ili kao pluralisti, prihvatajući sve stavove zato što ne znamo da li je ijedan od njih ispravan.

Apsolutna istina je ona koja odgovara stvarnosti, koja je istovetna sa svojim objektom i koja govori o onome što jeste. Neki kažu da ne postoji apsolutna istina, ali takav stav pobija sam sebe. Na primer, relativisti kažu da je istina relativna, pa ipak čovek mora da se zapita ta li je taj stav apsolutno istinit. Ako jeste, onda postoji apsolutna istina, a ako nije, zašto ga upošte prihvatati? Postmodernizam se ne zalaže za utvrđivanje istine, ali opet potvrđuje jednu apsolutnu istinu: postmodernizam je istina. I na kraju vidimo da apsolutna istina ostaje neporeciva.

Nadalje, apsolutna istina je po prirodi isključiva. Dva plus dva jesu četiri, i to je jedini rezultat. Kada se uporede različiti sistemi verovanja i stavovi, dolazi se do kritične tačke. Ako jedan sistem verovanja sadrži u sebi komponente koje su dokazano istinite, onda svaki drugi sistem verovanja sa drugačijim tvrdnjama mora da bude lažan. Takođe, moramo da znamo da apsolutna istina ne podleže uticaju nečije iskrenosti i želje. Koliko god iskreno neko podržavao laž, to je ipak laž. I ne postoji ta želja koja od laži može da napravi istinu.

Odgovor na prvo pitanje je da apsolutna istina postoji, što nam govori da su agnosticizam, postmodernizam, relativizam i skepticizam utemeljeni na laži.

To nas vodi do drugog pitanja, da li se razum i logika mogu koristiti u religiji. Neki kažu da to nije moguće, ali zašto nije? Baš naprotiv, logika je nezamenljiva kod ispitivanja duhovnih tvrdnji zato što pomaže da shvatimo zašto neke stavove treba prihvatiti, a neke odbaciti. Logika je ključna kod diskreditovanja pluralizma (koji kaže da su sve tvrdnje o istinitosti jednake i validne, čak i kada se suprotstavljaju jedna drugoj).

Primera radi, islam i judaizam tvrde da Isus nije Bog, dok hrišćanstvo tvrdi da jeste. Jedan od osnovnih zakona logike je zakon o nekontradiktornosti, po kome nešto ne može istovremeno i u istom smislu da bude i “A” i “ne-A”. Ako primenimo ovaj zakon na judaizam, islam i hrišćanstvo, vidimo da je jedan od njih u pravu, a druga dva nisu. Isus ne može da bude i Bog i ne-Bog. Kada se pravilno koristi, logika je moćno oružje protiv pluralizma jer jasno pokazuje da dve suprotne tvrdnje o istini ne mogu obe da budu istinite. Ovakvo shvatanje ruši ceo koncept razmišljanja “ono što je za tebe istina, nije i za mene”.

Logika takođe poništava pluralističku analogiju da svi putevi vode na vrh planine. Logika pokazuje da svaki sistem verovanja ima svoje znakove koji vode ka potpuno različitim ciljevima. Ona pokazuje da je prava ilustracija potrage za duhovnom istinom lavirint – jedan put vodi do istine, a svi ostali završavaju u ćorsokaku. Sve vere mogu da imaju sličnosti na površini, ali se razmimoilaze kod temeljnih doktrina.

Zaključujemo da se razum i logika mogu koristiti u religiji. Pošto je to istina, pluralizam se pokazuje kao laž zbog svoje nelogičnosti i kontradiktornog verovanja da dve dijametralno suprotne tvrdnje mogu obe da budu ispravne.

A sad dolazi veliko pitanje: postoji li Bog? Ateisti i naturalisti (koji ne prihvataju ništa van fizičkog sveta i univerzuma) kažu da ne postoji. Premda su o tome napisane knjige i knjige i vođene žestoke debate, nije teško dati odgovor na ovo pitanje. Da bismo valjano obradili ovu temu, prvo treba postaviti pitanje: zašto imamo nešto umesto ničega? Drugim rečima, kako ste ti i sve što te okružuje uopšte dospeli tu? Argument koji govori u prilog Bogu može da se prikaže vrlo jednostavno:

Nešto postoji.
Nešto ne može da nastane ni iz čega.
Dakle, postoji neophodno i večno Biće.

Ne možeš da porekneš svoje postojanje jer moraš da postojiš da bi porekao svoje postojanje (što je samoporažavajuće), i to prvu pretpostavku čini istinitom. Niko ne veruje da ni iz čega možeš da dobiješ nešto (tj. da je univerzum nastao ni iz čega), pa je i druga pretpostavka tačna. Prema tome, i treća pretpostavka mora da bude tačna – mora da postoji večno Biće koje je odgovorno za sve to.

To je činjenica koju nijedan misleći ateista neće da pobije; oni samo tvrde da je to večno biće univerzum. Međutim, problem kod ovog gledišta je u tome što svi naučni dokazi ukazuju na činjenicu da je univerzum imao svoj početak ("veliki prasak"). A sve što ima svoj početak, mora da ima i uzrok. To znači da je univerzum imao uzrok i da nije večan. Pošto su jedina dva izvora večnosti večni univerzum (što je dokazano kao netačno) i večni Stvoritelj, jedini logični zaključak je da Bog postoji. Dakle, potvrdnim odgovorom na pitanje da li Bog postoji osporava se validnost ateističkog sistema verovanja.

Ovaj zaključak nam ne govori ništa o tome kakav Bog postoji, ali učinio je jednu veliku stvar – isključio je iz igre sve panteističke religije. Svi panteistički stavovi govore da je univerzum bog i da je večan, što je pogrešna tvrdnja. Dakle hinduizam, budizam, džainizam i ostale panteističke religije ne spadaju u red validnih sistema verovanja.

Nadalje, saznajemo neke interesantne detalje o Bogu koji je stvorio univerzum. On je:

• natprirodan (postoji izvan svoje tvorevine)
• neverovatno moćan (pošto je stvorio sve što je poznato)
• večan (samopostojeći jer postoji izvan prostora i vremena)
• sveprisutan (stvorio je prostor kojim nije ograničen)
• bezvremen i nepromenljiv (stvorio je vreme)
• nematerijalan (prevazilazi prostor)
• ličan (nelično ne može da stvori lično)
• neophodan (sve ostalo zavisi od njega)
• beskonačan i jedan (ne mogu da budu dve beskonačnosti)
• različit pa ipak jedinstven (priroda pokazuje različitost)
• inteligentan (krajnje, jer je stvorio sve)
• ima cilj (stvorio je sve s namerom)
• moralan (nijedan moralni zakon ne može da postoji bez zakonodavca)
• brižan (u suprotnom ne bi ni bilo moralnih zakona)

Ovo Biće pokazuje osobine slične onima kod Boga judaizma, islama i hrišćanstva, a to su jedine vere preostale posle eliminacije ateizma i panteizma. Primetićete i da je dat odgovor na veliko životno pitanje o poreklu: sad znamo odakle dolazimo.

Prelazimo na sledeće pitanje: možemo li da upoznamo Boga? U ovom trenutku potrebu za religijom zameniće nešto još važnije – potreba za otkrivenjem. Ako čovečanstvo treba da upozna tog Boga, na njemu je da se otkrije svojoj tvorevini. Judaizam, islam i hrišćanstvo tvrde da poseduju knjigu koja je Božije otkrivenje čoveku, ali postavlja se pitanje da li je ijedna od njih istinita i ako jeste, koja. Ako zanemarimo manje razlike, ostaju dve ključne oblasti oko kojih se vodi rasprava. To su Novi zavet i Isus Hristos. I judaizam i islam tvrde da je naučavanje Novog zaveta neistinito, a poriču i da je Isus otelotvoreni Bog, dok hrišćani misle supotno.

Ne postoji vera na zemlji toliko jaka da pomeri planine dokaza koji govore u korist hrišćanstva. Počevši od velikog broja drevnih rukopisa, pa preko ranog datiranja dokumenata koji su pisani još u vreme očevidaca opisanih događaja (otprilike 15 godina posle Hristove smrti), mnoštva izveštaja (27 knjiga Novog zaveta napisalo je devet autora), arheoloških dokaza od kojih nijedan nije osporio nijednu tvrdnju iz Novog zaveta, do činjenice da su apostoli otišli u smrt tvrdeći da su videli Isusova dela i da je on ustao iz mrtvih. Hrišćanstvo predstavlja odličan primer za tvrdnje koje su potkrepljene dokazima. Istorijska autentičnost Novog zaveta, to što prenosi istiniti izveštaj stvarnih događaja, dobar je razlog da posegnemo za dokazima koji su nam dati.

Kada je reč o Isusu, nalilazimo na veoma interesantnu stvar: on je tvrdio da je Bog u telu. Isusove reči (“ja postojim pre no što se Avraam rodio”), njegova dela (opraštanje grehova, prihvatanje obožavanja), bezgrešan i čudima praćen život (koja je koristio da bi potkrepio svoje izjave) i uskrsnuće redom govore u prilog njegovim tvrdnjama da je Bog. I pisci Novog zaveta stalno ponavljaju tu činjenicu u svojim knjigama.

Ako je Isus Bog, onda to što govori mora da bude istina. I ako je on rekao da je Biblija bez greške i istinita u svakoj svojoj reči, to znači da su njene objave istinite. Kao što smo već videli, dve suprotne tvrdnje ne mogu obe da budu istinite. Prema tome, sve što se u judejskim spisima i Kuranu suprotstavlja Bibliji, ne može biti istina. Štaviše, islam i judaizam greše jer tvrde da Isus nije otelotvoreni Bog, dok dokazi govore drugačije. Pošto možemo da upoznamo Boga (koji se otkrio u svojoj pisanoj reči i Hristu), svaka vrsta agnosticizma biva opovrgnuta. I na kraju, još jedno veliko životno pitanje dobija svoj odgovor. To je pitanje etike, jer Biblija sadrži jasne instrukcije kako čovečanstvo treba da živi.

Ta ista Biblija kaže da je Bogu zaista stalo do čovečanstva i želi da ga svi lično upoznamo. Štaviše, on toliko mari za ljude da je postao čovek kako bi pokazao svojim stvorenjima kakav je zaista. Mnogi ljudi su želeli da postanu bogovi, ali samo jedan Bog je želeo da postane čovek kako bi spasao one koje voli. Ova činjenica dokazuje egzistencijalnu relevantnost hiršćanstva i odgovara na poslednja dva velika životna pitanja –smisla i krajnjeg cilja. Bog je svaku osobu stvorio sa svrhom, i svakog od nas čeka krajnji cilj – večni život sa Bogom ili večna odvojenost od njega. Ovaj zaključak (i tačka kada Bog postaje čovek u Hristu) pobija deizam koji uči da Bog nije zainteresovan za čovečanstvo.

Na kraju vidimo da se istina o Bogu može pronaći, i da se može uspešno proći kroz lavirint raznih gledišta pomoću testiranja istinitosti njihovih tvrdnji i odbacivanja onih koje su lažne. Korišćenjem testa logičke doslednosti, empirijske osnovanosti i egzistencijalne relevantnosti, i uz postavljanje pravih pitanja, može se doći do pravih zaključaka vezanih za religiju i Boga. Svi bi trebalo bi da slože s činjenicom da je jedini razlog zbog kog smo spremni da poverujemo u nešto njegova istinitost, i ništa više od toga. Nažalost, pravo verovanje je stvar volje i bez obzira na sve logičke dokaze, neki ljudi ipak odlučuju da odbace Boga čime propuštaju jedini put koji vodi do njega.



Vrati se na Srpsku stranu



Pored toliko različitih religija, kako da znam koja od njih je prava?