Pitanje
Kako se psihologija slaže sa biblijskim savetovanjem?
Odgovor
Svetovnoj psihologiji koja se prvenstveno zasniva na učenjima Sigmunda Frojda, Karla Junga i Karla Rodžersa nema mesta u biblijskom savetovanju, kao ni nekim vrstama hrišćanskog savetovanja koje za svoj osnov uzimaju psihologiju, a ne Bibliju. To ne znači da hrišćanski savetnik ne može da bude i biblijski savetnik, ali suviše često viđamo primere da hrišćanski savetnici rade po principima psihologije.
Psihologija je akademska disciplina koja se bavi naučnim proučavanjem mentalnih procesa i ponašanja, kao i primenom tog znanja na različite sfere ljudskog delovanja. Psihologija je humanistička nauka. Humanizam afirmiše ljudsku vrednost i dostojanstvo koji se temelje na sposobnosti spoznaje ispravnog i pogrešnog, a poziva se na univerzalne ljudske osobine, naročito racionalnost. Humanizam negira veru koja nije zasnovana na razumu, natprirodne pojave i Bibliju. Dakle, psihologija je čovekov način da pokuša da shvati i popravi svoju duhovnu stranu ali bez prepoznavanja duhovnosti. Biblija govori da je čovečanstvo imalo drugačiji početak od svih ostalih stvorenja. Čovek je stvoren po Božijem obličju i tek kad je Bog udahnuo život u njega postao je živa duša (1. Moj. 1:26, 2:7). Biblija se u samoj biti bavi čovekovom duhovnošću, počevši od pada u greh i njegovih posledica, a naročitu pažnju poklanja čovekovom odnosu sa Bogom. Greh je taj koji nas odvaja od Boga i zato nam je potreban Iskupitelj koji će obnoviti taj odnos.
Svetovna psihologija se, s druge strane, temelji na ideji da je čovek suštinski dobar i da odgovore na probleme mora potražiti u sebi. Uz pomoć psihoterapeuta pacijent ulazi u lavirint svog uma i “radi” na svojim emocijama da bi pronašao uzrok svojih problema. Međutim, Biblija daje sasvim drugačiju sliku čovekovog stanja. On je mrtav u svojim gresima (Efescima 2:1) i njegovo srce je prevarno i iznad svega opako (Jeremija 17:9). Žrtva je totalne izopačenosti (Rimljanima 3:10-23). Kopanje po takvom umu da bi se pronašlo mentalno zdravlje je jalov posao, kao da tražite ružu u septičkoj jami.
Čovek je stvoren bezgrešan, ali se pobunio protiv Boga. Adamov greh je promenio njega i celo njegovo potomstvo, donoseći fizičku i duhovnu smrt (1. Moj. 2:17; 5:5; Rimljanima 5:12; Efescima 2:1). Rešenje za čovekove duhovne probleme je nanovo rođenje tj. duhovno oživljavanje (Jovan 3:3, 6:7; 1. Petrova 1:23). Čovek se rađa nanovo kada poveruje u Isusa Hrista. To znači da je shvatio da je Isus otelotvoreni Bog, Bog u telu čoveka (Jovan 3:16, 1:1-3) koji je platio za naše grehe kada je umro na krstu. Bog je pokazao da prihvata njegovu žrtvu kad ga je uskrsnuo iz mrtvih (Rimljanima 4:24-25).
Biblijski savetnici koji se razlikuju od psihoterapeuta i nekih hrišćanskih savetnika smatraju Bibliju jedinim izvorom sveobuhvatnog i detaljnog pristupa u savetovanju (2. Timoteju 3:15-17; 2. Petrova 1:4). Biblijsko savetovanje dozvoljava Bogu da sam progovori kroz svoju istinitu reč (2. Timoteju 2:15). Ono se oslanja na Bibliju i teži da služi u ljubavi istinitog živog Boga koja se obračunava sa grehom i dovodi do poslušnosti.
Psihoterapija se temelji na čovekovim potrebama. Među njima dominiraju samopouzdanje, ljubav, prihvatanje i osećaj vrednosti. Smatra se da su ljudi srećni, dobri i moralni onda kada su te potrebe ispunjene, a kada nisu ljudi su nesrećni, puni mržnje i nemoralni. Sveto pismo s druge strane uči da je Bog taj koji menja naše težnje i da prava sreća dolazi samo kada čovek čezne za Bogom. Ljudi koji traže samopouzdanje, ljubav i vrednost mogu biti srećni ako ih pronađu, ali ostaće usredsređeni samo na sebe. Ali zato su ljudi koji teže za Bogom, njegovom mudrošću i slavom zadovoljni, srećni, poslušni i korisni u svom radu za Boga.
Dok svetovni psihoterapeuti pokušavaju da pomognu pacijentu da pronađe snagu unutar sebe kako bi zadovoljio svoje potrebe, većina hrišćanskih savetnika vidi Isusa Hrista kao iscelitelja ljudske duše. Oni potiču pacijenta da shvati koliko ga Bog voli i da je dokaz njegove vrednosti u Božijim očima Isusov krst. Krst podiže pacijentovo samopouzdanje i ispunjava potrebu da bude voljen. Ali, Isus Hristos je jagnje Božije koje je žrtvovano za sve grešnike. Božija ljubav u stvari uništava samopouzdanje i čini suvišnom našu neprestanu potrebu da ga pronađemo. Ona proizvodi poštovanje prema Isusu Hristu koji nas je zavoleo i dao život za nas. Bog u svojoj ljubavi ne zadovoljava našu potrebu da budemo voljeni takvi kakvi jesmo, već nas voli uprkos tome što jesmo i uči nas kako da volimo njega i svoje bližnje (1. Jovanova 4:7-5:13).
Kada grešnik dođe kod sekularnog psihologa da bi zadovoljio svoje potrebe i pronašao radost, samopouzdanje i ispunjenje, on s tog savetovanja neće otići zadovoljan. Isus kaže da moramo da umremo sebi i nanovo se rodimo. Treba da odbacimo staru prirodu a ne da je popravljamo, i da obučemo novu prirodu koja živi za Hrista i traži da mu služi. Hrišćanski savetnici upravo u tome pomažu svojim pacijentima sledeći biblijsko učenje. Oni savetovanje vide kao pastoralnu službu u kojoj cilj nije podizanje samopouzdanja već rad na posvećenju tj. rastu u pobožnosti.
English
Kako se psihologija slaže sa biblijskim savetovanjem?
