Da li je zajednička molitva bitna? Da li je zajednička molitva moćnija nego kad se neko moli sam?




Pitanje: Da li je zajednička molitva bitna? Da li je zajednička molitva moćnija nego kad se neko moli sam?

Odgovor:
Zajednička molitva je važan deo života crkve, zajedno sa slavljenjem, zdravom doktrinom, pričešćem i zajedništvom. Rana crkva se sastajala redovno da bi učila apostolsku doktrinu, lomila hleb i molila se zajedno (Dela 2:42), započela je odmah posle Isusovog vaskrsnuća (Dela 1:14) i nastavlja se do dana današnjeg. Kada se molimo zajedno sa drugim vernicima, efekat može biti vrlo pozitivan. Zajednička molitva nas obrazuje i ujedinjuje u našoj zajedničkoj veri. Isti Sveti Duh koji prebiva u nama čini da se naša crca raduju kada čujemo hvale upućene našem Gospodu i Spasitelju, povezujući nas zajedno u jedinstvenu vezu zajedništva koja se ne može naći nigde drugde u životu.

Za one koji su možda sami i bore se sa životnim teškoćama, da čuju da ih neko drugi uždiže u molitvi pred presto blagodati može biti ogromno ohrabrenje. To nas isto tako izgrađuje u ljubavi i brizi za druge dok se molimo za njih. Zajednička molitva takođe uči mlađe vernika kako da se mole i dovodi ih u blisko zajedništvo sa Hristovim telom. U isto vreme, zajednička molitva će biti samo odraz srca onih koji učestvuju u njoj. Bogu treba da dođemo u poniznosti (Jakov 4:10), istini (Psalam 145:18), i poslušnosti (Prva Jovanova 3:21-22), sa zahvalnošću (Filipljanima 4:6) i pouzdanjem (Jevrejima 4:16). Nažalost, zajednička molitva isto tako može da postane platforma za one čije reči su upućene slušaocima a ne Bogu. Isus nas je upozorio protiv takvog ponašanja u Mateju 6:5-8 gde nas upozorava da se ne pokazujemo, da ne molimo duge molitve i da ne budemo licemeri u našim molitvama, već da se tajno molimo u svojim sobama da bismo izbegli takvo iskušenje.

Ništa u Pismu ne navodi na ideju da su zajedničke molitve “moćnije” od individualnih molitvi u kontekstu pokretanja ruke Božije. Jer suviše mnogo hrišćana izjednačuju molitvu sa “dobijanjem nečeg od Boga,” i grupna molitva postaje većinom mesto gde ćemo da izlistamo naše želje. Biblijske molitve, međutim, su mnogostrane, i u sebi sadrže potpunu želju za se uđe u svesno i blisko zajedništvo sa svetim, savršenim i pravednim Bogom. Da će takav Bog prignuti svoje uho svojim stvorenjima čini da se slavljenje i obožavanje izlivaju u izobilju (Psalam 27:4; 63:1-8), uzrokujući čisto pokajanje iz srca i ispovedanje (Psalam 51; Luka 18:9-14), stvara osećanje zahvalnosti (Filipljanima 4:6; Kološanima 1:12), i stvara iskrenu želju da se drugi zastupaju u molitvi (Druga Solunjanima 1:11; 2:16).

Molba za onoga koji moli nigde se ne nalazi u Pavlovima i Isussovim molitvama, osim onda kada oni iznose svoje želje, i to uvek u potčinjenosti Božijoj volji (Matej 26:39; Druga Korinćanima 12:7-9). Molitva je dakle, saradnja sa Bogom u ostvarivanju Njegovog plana, a ne pokušaj da Ga privolimo našem planu. Dok se odričemo naših želja u potčinjenosti Onome koji zna naše okolnosti mnogo bolje nego što ćemo mi kada moći, i “jer zna Otac vaš šta vam treba pre nego ga zamolite” (Matej 6:8), naše molitve dosežu najviši nivo. Na molitve donesene u potčinjenosti Božanskoj volji, dakle, odgovor je uvek pozitivan, bilo da ih moli jedna osoba ili hiljade. Ovde je istinska moć molitve.

Ideja da će zajedničke molitve pre pokrenuti ruku Božiju dolazi od pogrešnog tumačenja Mateja 18:19-20, “Opet vam zaista kažem: ako se dvojica od vas na zemlji slože u svakoj stvari koju zamole, daće im Otac moj koji je na nebesima. Jer gde su dvojica ili trojica sabrani u moje ime, onde sam ja među njima.” Ovi stihovi dolaze iz dužeg odlomka koji se odnosi na procedure koje treba slediti u slučaju crkvene discipline člana koji je zgrešio. Tumačenje ovih stihova kao obećanje blanko čeka vernicima za bilo šta za šta se slože da traže od Boga, bez obzira koliko grešno ili nerazumno bilo, ne samo da se ne uklapa u kontekst crkvene discipline, već to poriče ostatak Pisma, posebno Božiju suverenost i mnoštvo zapovesti za vernike da budu poslušni i da se potčine Njegovoj volji, a ne obratno.

Drugo, verovanje da kada su “dvojica ili trojica sabrani” da se mole, ima neku vrstu magične povišene sile koja je automatski primenjena na naše molitve je besmislica. Naravno da je Isus prisutan kada se dvoje ili troje mole, ali On je podjednako prisutan kada se vernik moli sam, iako je ta osoba udaljena od drugih hiljade kilometara. Pogrešno tumačenje ovih stihova nam pokazuje zašto je važno da čitamo i razumemo odeljke u njihovom kontekstu i u svetlu celog Pisma.



Vrati se na Srpsku stranu



Da li je zajednička molitva bitna? Da li je zajednička molitva moćnija nego kad se neko moli sam?