Pitanje
Zašto je istina o telesnom vaskrsenju Isusa Hrista toliko važna?
Odgovor
Telesno vaskrsenje Isusa Hrista je najbitniji događaj u istoriji i pruža neporecivi dokaz da je Isus ono što je tvrdio da jeste – Božiji Sin. Vaskrsenje nije bilo samo krajnja potvrda Njegovog božanstva; ono je, takođe, potvrdilo Bibliju, koja je predskazala Njegov dolazak i vaskrsenje. Štaviše, ono je potvrdilo Isusove tvrdnje da će vaskrsnuti trećeg dana (Jovan 2:19-21; Marko 8:31; 9:31; 10:34). Ako Hristovo telo nije vaskrsnuto, nemamo nadu ni u vaskrsenje našeg (1. Korinćanima 15:13; 16). U stvari, osim putem Hristovog telesnog vaskrsenja, mi nemamo Spasitelja, spasenje, niti nadu u večni život. Kao što je apostol Pavle rekao, naša vera bi bila „uzaludna", a životna sila evanđelja bila bi potpuno eliminisana.
S obzirom na to da naše večne sudbine zavise od istine ovog istorijskog događaja, vaskrsenje je bilo meta Sataninih najvećih napada protiv crkve. U skladu sa tim, istorijsku pozadinu Hristovog telesnog vaskrsenja su ispitivali i istraživali, iz svakog ugla, brojni naučnici, teolozi, profesori i drugi tokom vekova. I iako postoji određeni broj uspostavljenih teorija koje pokušavaju da ospore ovaj značajan događaj, ne postoji nijedan verodostojan istorijski dokaz koji bi mogao da potkrepi bilo šta osim Njegovog doslovnog telesnog vaskrsenja. Sa druge strane, postoji ogroman broj jasnih i ubedljivih dokaza o telesnom vaskrsenju Isusa Hrista.
Ipak, od doba hrišćana u drevnom Korintu do mnogih ljudi danas, nastavljaju se nesporazumi u vezi sa određenim aspektima vaskrsenja našeg Spasitelja. Neki ljudi postavalju pitanje, zašto je bitno da je Isusovo telo vaskrsnuto? Zar nije mogao da vaskrsne samo duhovno? Zašto i kako vaskrsenje Isusa Hrista garantuje telesno vaskrsenje vernika? Da li će naša vaskrsnuta tela biti ista kao naša zemaljska tela? Ako ne, kakva će biti? Odgovori na ova pitanja nalaze se u 15. poglavlju Pavlove prve poslanice crkvi u Korintu, crkve koja je osnovana nekoliko godina ranije tokom njegovog drugog misionarskog putovanja.
Pored rastućih podela unutar mlade korintske crkve, postojalo je jako rasprostranjeno nerazumevanje nekih ključnih hrišćanskih doktrina, uključujući i vaskrsenje. Iako su mnogi Korinćani prihvatili da je Hristos vaskrsao (1. Korinćanima 15:1,11), bilo im je teško da poveruju da će drugi moći da vaskrsnu ili da će sami vaskrsnuti. Trajan uticaj gnostičke filozofije, po čijem je učenju sve duhovno bilo dobro, dok je sve fizičko, kao što su naša tela, suštinski zlo, bio je odgovoran za njihovu zbunjenost u vezi sa ličnim vaskrsenjem. Neki filozofi, a posebno grčki filozofi tog vremena, snažno su se suprotstavljali ideji da bi grozan leš mogao večno da bude vaskrsnut (Dela 17:32).
Ipak, mnogi Korinćani razumeli su da je Hristovo vaskrsenje bilo telesno, a ne duhovno. Uostalom, vaskrsenje znači „ustajanje iz mrtvih"; nešto što se vraća u život. Oni su razumeli da su sve duše besmrtne i da, tokom čina smrti, odmah odlaze da budu sa Gospodom (2. Korinćanima 5:8). Zato, „duhovno" vaskrsenje ne bi imalo nikakvog smisla, jer duh ne može da umre, pa ne može ni da bude vaskrsnut. Pored toga, oni su bili svesni da su Biblija, kao i sam Hristos, tvrdili da će Njegovo telo ustati treći dan. Biblija, takođe, stavlja do znanja da Hristovo telo neće propasti (Psalam 16:10; Dela 2:27), što je promena koja ne bi imala smisla da Njegovo telo nije vaskrsnuto. Na kraju, Hristos je naglasio svojim učenicima da je to Njegovo telo koje je vaskrslo: „Jer duh nema mesa i kostiju — kao što vidite da ja imam″ (Luka 24:39).
Međutim, briga Korinćana bila je u vezi sa njihovim ličnim vaskrsenjem. Zato je Pavle pokušao da ih ubedi da će, zato što je Hristos ustao iz mrtvih, oni, takođe, ustati iz mrtvih jednog dana i da ta dva vaskrsenja – Hristovo i naše – moraju ili da stoje ili padnu zajedno, jer „ako pak nema vaskrsenja mrtvih, onda ni Hristos nije vaskrsnut″ (1. Korinćanima 15:13).
„A sad je Hristos vaskrsnut iz mrtvih kao prvenac od onih koji su umrli. Pošto je, naime, posredstvom čoveka smrt došla, posredstvom čoveka došlo je i vaskrsenje mrtvih. Jer kao što u Adamu svi umiru, tako će i u Hristu svi oživeti″ (1. Korinćanima 15:20-22).
Kada je Hristos vaskrsao, On je postao „prvorođeni iz mrtvih" svih koji će biti vaskrsnuti (vidi, takođe, Kološanima 1:18). Izraelci nisu mogli da, potpuno, obave žetvu svojih useva dok nisu doneli reprezentativni uzorak (prve plodove) sveštenicima kao prinos Gospodu (Knjiga Levitska 23:10). O tome je Pavle govorio u 1. Korinćanima 15:20-22; Hristovo vaskrsenje bilo je „prvina" „žetve″ vaskrsenja vernika koji su umrli. Termin „prvina" koji Pavle koristi ukazuje na to da nešto sledi i da će to biti Njegovi sledbenici – ostatak „žetve". Na taj način, Hristovo vaskrsenje garantuje naše. Zaista, Njegovo vaskrsenje nalaže i naše.
Da bi ublažio brige u vezi sa duhom i nepoželjnim telom, Pavle je objasnio prirodu naših vaskrslih tela i kako će se razlikovati od naših zemaljskih tela. Pavle je uporedio naša umrla zemaljska tela sa „semenom", a Bog će nam, na kraju, obezbediti drugo telo (1. Korinćanima 15:37-38), koje će biti kao Hristovo proslavljeno vaskrslo telo (1. Korinćanima 15:49; Filipljanima 3:21). Kao i kod našeg Gospoda, naša tela koja su sada propadljiva, osramoćena, slaba i ovozemaljska će, jednog dana, biti vaskrsnuta u nepropadvljiva, slavna, silna i duhovna tela (1. Korinćanima 15:42-44). Naša duhovna tela će biti savršeno opremljena za nebeski, natprirodni život.
English
Zašto je istina o telesnom vaskrsenju Isusa Hrista toliko važna?
