Pitanje
Kako znamo da je Biblija Božija Reč, a ne Apokrifi, Kuran, Mormonska knjiga itd?
Odgovor
Pitanje da li je (ako ijedan) religijski tekst istinska Božija Reč je od najveće moguće važnosti. Da bi se izbeglo kružno rezonovanje, prvo pitanje mora da bude, kako možemo da znamo da je Bog uopšte komunicirao? Bog je morao da komunicira na način da ljudi mogu da razumeju, ali to znači da bi ljudi mogli da izmisle sopstvene poruke i jednostavno tvrde da su od Boga. Tako, razumno je razmišljati da, ako je Bog želeo da potvrdi autoritetom svoju komunikaciju, On bi morao da je potvrdi tako da ne može da je duplira nijedan čovek, dakle čudima. Ovo znatno sužava ovo područje.
Najbitniji dokaz da je Biblija Božija Reč, pored tačnosti Biblije (dokaz rukopisa) i istorije (arheološki nalazi), predstavlja dokaz o nadahnuću. Ono što je krajnji dokaz da je Biblija apsolutna, nadahnuta istina je u njenim natprirodnim dokazima, uključujući i proroštva. Bog je koristio proroke da govore i zapišu Njegovu reč i Bog koristi čuda kao što su ispunjena proročanstva da bi potvrdio svoje glasnike. Na primer, u Postanju 12:7, Bog obećava da je kananska zemlja namenjena Avramu i njegovim potomcima. Zemlja je, 1948. godine, vraćena jevrejskom narodu drugi put u istoriji. Ovo možda i ne zvuči tako zadiviljujuće, dok ne shvatite da nijedna druga nacija u istoriji nije bila raštrkana iz svoje domovine, ali se vratila! Izrael je to učinio dva puta.
Knjiga proroka Danila sa preciznošću predviđa dolazak četiri carstva, vavilonskog, midsko-persijskog, grčkog i rimskog; vekovima pre nego što su ta carstva nastala (vremenski raspon od više od 1000 godina!). Danilo je navodio detalje kako će ti narodi vladati i biti slomljeni. Njegova proročastva uključuju vladavinu Aleksandra Velikog i Antioha Epifana.
U 26. poglavlju proroka Jezekilja, vidimo zadivljujući detalj kako će grad Tir biti uništen; biće srušen, a njegovi ostaci biće bačeni u more. Kada je Aleksandar Veliki stupio na to tlo, naišao je na grupu ljudi zatočenih u kuli na ostvru blizu obale Tira. Nije mogao da pređe kanal da bi se borio protiv tih ljudi u kuli. Umesto da ih čeka da izađu, ponosni osvajač je naredio da se sagradi most ka ostrvu. To im je uspelo. Njegova armija je prešla kanal i pobedila ljude koji su opsedali tvrđavu. Ali, gde su našli toliko kamenja za most? Stene koje su koristili bile su ostaci ruševina grada Tira…. njegovo kamenje bačeno je u more, kao što je Jezekilj predvideo 300 godina ranije!
Postoji toliko proročastava u vezi sa Hristom (preko 270!) da bi bilo potrebno nekoliko stranica da se sva navedu. Isus nije imao kontrolu nad mnogim od tih proročanstava, kao što je Njegovo rođenje ili vreme kada se rodio. Takođe, šanse da se u jednom čoveku ispuni bar 16 od tih proročanstava su 1: 10 na 45 stepen. Koliko je to? Poređenja radi, postoji manje od 10 na 82. stepen atoma u celom svemiru! A Isus, koji je govorio da je Bibliju Božija Reč, dokazao je svoju pouzdanost i božanstvo svojim Vaskrsenjem (istorijska činjenica koju nije lako ignorisati).
Sada razmislite o Kuranu. Njegov autor, Muhamed, nije izveo nijedno čudo da bi potvrdio svoju poruku (čak ni kada su ga njegovi sledbenici zamolili – Sura 17:91-95; 29:47-51). Tek u mnogo kasnijoj tradiciji (Hadit) navodna čuda se pojavljuju i sva su maštovita (npr. kada Muhamed preseca mesec na pola) i nema pouzdano svedočanstvo da ih potvrdi. Dalje, Kuran čini jasne istorijske greške. Muslimani veruju da je Biblija nadahnuta, ali sa greškama u prepisu (Sura 2:136, kao i Sura 13, 16, 17, 20, 21, 23, 25). PItanje na koje nemaju odgovarajući odgovor je „Kada je Biblija bila iskrivljena?” Ako kažu pre 600. godine nove ere, kako Kuran može da podstiče vernike da je čitaju? Ako kažu posle 600. godine, njihov argument je još manje održiv, jer nema sumnje u tačnost bilbijskih rukopisa bar od 3. veka do sada. Čak i da je hrišćanstvo lažno, Kuran ima nepremostiv problem, jer optužuje hrišćane da veruju u stvari u koje oni ne veruju. Na primer, Kuran uči da hrišćani veruju da je Trojstvo Otac, Marija i Sin (Sura 5:73-75, 116). Kuran takođe kaže da hrišćani veruju da je Bog opštio sa Marijom da bi dobili sina (Sura 2:116; 6:100-101; 10:68; 16:57; 19:35; 23:91; 37:149-151; 43:16-19). Ako je Kuran zaista od Boga, onda bi trebalo bar tačno da izveštava šta hrišćani veruju.
Jozef Smit, autor knjige Mormona, pokušao je da izvede neka čuda kao što su proroštvo (test za pravog proroka u knjizi Ponovljeni zakon 18:21-22), ali mu to nije pošlo za rukom nekoliko puta. On je predvideo Hristov drugi dolazak u knjizi „Istorija crkve (2:382). Smit je propovedao da će Hristos doći za 56 godina (oko 1891). Drugi dolazak se nije desio 1891. i mormonska crkva ne tvrdi da se desio. U knjizi „Doktrina i zaveti” Smit je takođe prorokovao da će nekoliko gradova biti uništeno (84:114-115). Prema Smitu Njujork, Olbani i Boston trebalo je da budu uništeni ako odbiju evanđelje. Ovi gradovi nisu prihvatili njegovo evanđelje, ipak nisu bili uništeni. Drugo poznato lažno proročanstvo Josifa Smita je njegov „Kraj svih nacija” u istoj knjizi 87. poglavlje, u vezi sa buntovnim stavom Južne Karoline tokom građanskog rata. Jug je trebalo da pozove Veliku Britaniju radi pomoći i kao rezultat, rat bi se proširio na sve nacije; robovi bi se pobunili; stanovnici zemlje bili bi ožalošćeni, a rezultat svega bili bi glad, epidemije, zemljotresi, grmljavina, sevanje i potpuni krah svih nacija. Jug se pobunio 1861. godine, ali robovi se nisu pobunili, rat se nije preneo na druge nacije, nije se desila svetska glad, epidemija, niti zemljotres i nije bilo„kraja svim narodima”.
Zbirka rukopisa koje protestanti nazivaju Apokrifi („skriveni rukopisi”), rimokatolici nazivaju deutrokanonskim knjigama („drugi kanon”). Ove knjige napisane su između 300. godine pre nove ere i 100. godine nove ere, u period između nadahnutih spisa Starog i Novog zaveta. Rimokatolička crkva je prihvatila apokrife u Bibliju 1546. godine na Saboru u Trentu kao „nepogrešive”. Apokrifi bi mogli da se uzimaju kao biblijski dokaz da su istinski nadahnuti; ali dokaz ukazuje da oni nisu nadahnuti. U Bibliji nalazimo Božije proroke čije su poruke bile potvrđene čudima ili proročanstvom koje se ostvarilo i čiju su poruku ljudi odmah prihvatali. (Ponovljeni zakon 31:26; Isus Navin 24:26; 1. Samuilova 10:25; Danilo 9:2; Kološanima 4:16; 2. Petrova 3:15-16). U Apokrifima nalazimo upravo suprotno; nijednu apokrifnu knjigu nije napisao prorok; u stvari, jedna knjiga posebno naglašava da nije nadahnuta (1. Makabejaca 9:27)! Nijedna od ovih knjiga nije uključena u jevrejsku Bibliju. Ne postoji potvrda autora ni za jednu od apokrifnih knjiga. Kasniji biblijski pisci ne pominju nijednu apokrifnu knjigu kao autoritet. Ne postoji ispunjeno proročanstvo ni u jednoj od apokrifnih knjiga. Najzad, Isus, koji je citirao iz svakog dela Starog zaveta, nikada nije citirao iz apokrifa. Niti su to činili ni Njegovi učenici.
Stoga, Biblija toliko prevazilazi svaku konkurenciju koja se smatra Božijim otkrivenjem, da nema Božije Reči, bilo bi nemoguće izabrati između preostalih knjiga. Ako Biblija nije Božija Reč, onda nama nisu ostavljeni jasni kriterijumi po kojima bismo mogli da znamo šta jeste.
English
Kako znamo da je Biblija Božija Reč, a ne Apokrifi, Kuran, Mormonska knjiga itd?
