Питање
Како и када је састављен канон Библије?
Одговор
Израз "канон" се користи да се опишу књиге које су божански надахнуте и самим тим припадају Библији. Оно што је тешко у одређивању библијског канона је то да Библија не даје листу књига које припадају Библији. Одређивање канона је био процес, вођен од стране Јеврејских учитеља и рабина а касније од раних Хришћана. У крајњој линији, Бог је био тај који је одлучио које књиге припадају библијском канону. Једна книга Светог Писма припада канону од момента када је Бог надахнуо њено писање. Било је само питање да Бог убеди своје људске следбенике које књиге треба да се укључе у Библију.
У поређењу са Новим заветом, било је много мање полемике око канона Старог завета. Јеврејски верници су препознали Божије гласнике, и прихватили су њихове списе као надахнуте од Бога. Постојале су неке непорециве дебате у погледу Старозаветног канона. Међутим, до 250 год. после нове ере долази до скоро универзалног слагања по питању канона Јеврејских Списа. Једино питање остају Апокрифи…са неким расправама и дискусијам које трају и до данас. Већина јеврејских сколастика сматра Апокрифе добрим историјским изворима и религијским документима, али да нису на истом нивоу са Јеврејским Списима.
За Нови завет, процес препознавања и сакупљања почиње у првим вековима хришћанске цркве. Врло рано, неке од Новозаветних књига бивају препознате. Павле препознаје Лукине списе да имају исти ауторитетет као Стари завет (Прва Тимотеју 5:18; види такође Пету Мојсијеву 25:4 и Лука 10:7). Петар препознаје Павлово писање као Свето Писмо (Друга Петрова 3:15-16). Неке од књига Новог завета су кружиле међу црквама (Колошанима 4:16; Прва Солуњанима 5:27). Климент Римски помиње бар осам књига Новог завета ( 95. нове ере). Игнацио Антиошки признаје око седам књига (115. нове ере). Поликарп, ученик Апостола Јована, признаје 15 књига ( 108. нове ере). Касније, Иринеј помиње 21 књигу ( 185. нове ере). Хиполит признаје 22 књиге ( 170-235. нове ере). Новозаветне књиге које су изазвале највише полемике су биле Јеврејима, Јаковљева, Друга Петрова, Друга Јованова и Трећа Јованова. Први “канон” је био Мураторијев Канон, који је састављен 170. нове ере. Мураторијев Канон је укључивао све књиге Новог завета осим Јеврејима, Јаковљеве посланице и Треће Јованове. Лоадикејски сабор 363. нове ере, налаже да се једино Стари Нови завет (са Апокрифима) и 27 књига Новог завета могу читати у црквама. Сабор у Хипу (393. нове ере) и Картагински сабор (397. нове ере) такође потврђују истих 27 књига као ауторитет.
Сабори следе нешто као доле излистане принципе да би одредили да ли је књига Новог завета заиста надахнута од Духа Светог: 1) Да ли је аутор био апостол или његов близак сарадник? 2) Да ли је књига прихваћена од већине Христовог Тела? 3) Да ли књига садржи доследност доктрине и ортодоксног учења? 4) Да ли књига носи доказе о високом моралу и духовним вредностима које одсликавају дело Духа Светог? Изнова, суштински је битно да се упамти да црква није та која је одредила канон. Ни један сабор ране цркве није одлучио шта је канон. Једино Бог, и само Бог је био тај који је одредио које књиге припадају Библији. Радило се само о томе да Бог убеди своје следбенике у оно што је Он већ одлучио. Људски процес прикуплања књига није био савршен, али је Бог, у својој суверености, упркос нашем незнању или тврдоглавости, довео рану цркву до тога да препозна књиге које је Он надахнуо.
Како и када је састављен канон Библије?
