Питање
Шта је будизам и у шта верују будисти?
Одговор
По броју следбеника, распрострањености и друштвено-културном утицају, будизам спада у ред водећих светских религија. Премда је то источњачка религија, она постаје све популарнија и утицајнија у западном свету. По свом учењу је јединствена, иако има много додирних тачака са хиндуизмом јер садржи карму (етика узрока и последице), мају (овај свет је само илузија) и самсару (циклус реинкарнације). Будисти верују да је у животу крајњи циљ постизање просветљења.
Утемељитељ будизма, Сидарта Гаутама, рођен је у индијској краљевској породици око 600. године п.н.е. Живео је у изобиљу скоро без дотицаја са спољним светом јер су његови родитељи желели да га склоне од религијских утицаја и заштите од бола и патње. Ипак, Сидарта није дуго остао у свом заклону. Када је изашао из палате да обиђе своје поданике угледао је из кочије старца, болесног човека, леш у распадању и аскету. Потресен овим призорима, али и задивљен аскетином смиреношћу, одлучио је да се и сам замонаши. Напустио је живот изобиља и посветио се тражењу просветљења кроз испосништво, извештивши се у техникама самоумртвљавања и медитације. С временом је постао вођа монаха са којима је скитао. Сидартин аскетизам кулминирао је у једном догађају који му је преокренуо живот. Наиме, када га је изгладнелог и ослабелог угледала једна сеоска девојка, пружила му је чинију сутлиљаша коју је он прихватио. Сидарта је после пронашао дрво смокве (које се назива и боди дрво) и сео испод њега да би медитирао све док не постигне просветљење или не умре. Упркос агонији и искушењима, после 49 дана доживео је просветљење, због чега је постао познат као “просвећени” или Буда. Нова сазнања почео је да дели са својом монашком сабраћом међу којима је већ имао велики утицај. Петорица њих постали су његови први ученици.
До каквог је сазнања дошао Сидарта? Просветљење је проналажење “средњег пута” који није нити неумерено удовољавање себи, нити самоумртвљавање. Поред тога, открио је и нешто што ће постати познато као „четири племените истине”:
1. живети значи патити (дука),
2. патњу изазива жудња (танха или везаност),
3. човек може да избегне патњу ако се ослободи сваке везаности
4. такво стање се постиже слеђењем племенитог осмоструког пута.
Осмоструки пут подразумева исправно разумевање, исправну намеру, исправан говор, исправно деловање, исправно живљење (монаштво), исправан напор (усмеравање енергије), исправну свесност (медитација) и исправну концентацију (усредсређеност). Будина учења сабрана су у Трипитаку или “три корпе”.
Поред ових учења укључена су и она која налазимо у хиндуизму а то су карма, маја и спознаја стварности кроз пантеизам. Будизам такође има разрађену теологију о божанствима и узвишеним бићима. Попут хиндуизма, и будизам има нејасан поглед на Бога. Неке фракције у овој религији с правом могу да се назову атеистичким, док друге могу да се назову пантеистичким, а треће, као нпр. будизам чисте земље, теистичким. Међутим, класични будизам не говори о постојању савршеног бића и зато може да се сматра атеистичким.
Савремени будизам је битно другачији. Уопштено може да се подели на тераваду (мало возило) и махајану (велико возило). Теравада је монашки правац у коме су крајње просветљење и нирвана резервисани за монахе, док је у махајани тај циљ доступан и лаицима, тј. обичним људима. У тим двема категоријама налазимо мноштво праваца као што су тендаи, ваџрајана, ничирен, шингон, чиста земља, зен, рјобу итд. Они који желе да се упознају са будизмом треба да имају на уму да проучавање класичног будизма не значи и аутоматско познавање неке од његових школа.
Буда никад себе није сматрао богом или врстом божанског бића. Себе је видео као некога ко показује пут осталима. Тек после смрти добио је статус божанства међу једним делом својих следбеника. Што се хришћанства тиче, у Библији је врло јасно написано да је Исус Божији Син (Матеј 3:17: “И гле, глас са небеса говораше: ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи”) и да су он и Бог једно (Јован 10:30). Нико ко не верује у Исусово божанство не може да се сматра хришћанином.
Исус је учио да је он пут, а не само онај који показује пут, што видимо у Јовану 14:6: “Ја сам пут и истина и живот; нико не долази к Оцу - сем кроз мене.” До Сидартине смрти будизам је постао најутицајнија религија у Индији. Триста година касније проширио се на већи део азијског континента. Списи и изреке који се приписују Буди написани су четристо година после његове смрти.
У будизму грех се уопштено сматра незнањем. И док се на грех гледа као на “моралну грешку”, контекст за шватање добра и зла је морално неутралан. Карма је природна равнотежа која нема личну позадину. Пошто природа није морална, ни карма није морални код, па тако ни грех у крајњој линији није неморалан. По том шватању, може се рећи да људска грешка није морални проблем пошто она није личне природе, па самим тим не постоји ни огрешење о другу особу. Последице оваквог става су погубне. За будисте грех је нешто попут погрешног корака, а не преступ против Божије свете природе. Овакво шватање није у складу са урођеном моралном свешћу да смо пред Богом сви осуђени због греха (Римљанима 1-2).
У будизму се, дакле, грех сматра неличном грешком која се може исправити, што је супротно основној хришћанској доктрини о изопачености греха. Библија говори о томе да је људски грех проблем који повлачи са собом последице за целу вечност. У будизму нема потребе за спаситељем који ће избавити људе од проклетства греха. За хришћане је Исус Христос једини спас од вечне пропасти. За будисте постоји само живот по етичким начелима и медитативна молитва узвишеним бићима не би ли се досегло просветљење и нирвана. Човек најчешће мора да прође кроз бројне реинкарнације да би отплатио кармички дуг. За праве будисте религија је филозофија морала и етике увијена у стил живота који подразумева одрицање сопственог ега. Стварност није лична и нема интерперсоналну важност, па искључује љубав. У будизму није само Бог илузија. Самим тим што се грех дефинише као грешка која нема везе са моралом, тако се и сва материјална стварност отписује као маја (илузија), па и сам човек губи своје ја. Човекова личност постаје илузија.
Када је био упитан о постанку света, и ко је створио све што постоји, Буда је заћутао зато што у будизму не постоји почетак и крај, већ само бесконачан круг рађања и смрти. Човек овде не може а да се не запита какво нас је то Биће створило да живимо живот препун патње и бола, у бесконачном кругу понављаног умирања и рађања. Зар се не би свако запитао да ли то има икаквог смисла. Хришћани знају да је живот много више од патње и умирања. " ...А која је сада објављена доласком Спаситеља нашега Христа Исуса, који је уништио смрт, обасјао живот и нераспадљивост еванђељем“ (2. Тимотеју 1:10).
Будизам учи да је нирвана највише, чисто стање постојања које појединац може да досегне. Нирвана одбацује рационално објашњење и логичан поредак па се не може научити, већ само доживети. Насупрот томе, Исусово учење о небу је врло одређено. Он је говорио да човеково тело умире али душа одлази код њега, у небо (Марко 12:25). Буда је научавао да човек нема душу, јер је човеково ја или его само илузија. За будисте нема милостивог Оца на небу који је послао свог Сина да умре за наше душе, за наше спасење, и да нам отвори пут у своју славу. И управо то је најјачи аргумент због кога треба одбацити будизам.
Шта је будизам и у шта верују будисти?
