Питање
Шта је историја хришћанства?
Одговор
Историја хришћанства је у ствари историја Западне цивилизације. Хришћанство је имало прожимајући утицај на друштво у целини – на уметност, језик, политику, право, породични живот, формирање календара, музику и сам начин на који размишљамо био је обојен хришћанским утицајем готово два миленијума. Зато је веома битно познавати причу о цркви.
Почетак цркве
Црква је започела 50 дана после Исусовог васкрсења 35. г. н.е.). Исус је обећао да ће изградити своју цркву (Матеј 16:18), и на дан доласка Светог Духа, на дан Педестинице (Дела 2:1-4), црква—екклесиа (позвани)— званично је започела. Три хиљаде људи је прихватило Петрову проповед тога дана и изабрало да следи Христа.
Први верници хришћани су били обраћеници од Јевреја или проселити Јудеји, а црква је била смештена у Јерусалиму. Због тога су људи споља цркву првенствено видели као јеврејску секту, налик на фарисеје, садукеје, или Есене. Међутим, оно што су апостоли проповедали много се разликовало од оног што су друге групе училе. Исус је био јеврејски Месија (наименовани краљ) који је дошао да испуни Закон (Матеј 5:17) и успостави нови завет заснован на његовој смрти (Марко 14:24). Ова порука, са оптужбом да су убили свог Месију, разбеснела је многе јеврејске вође, и неки су, као Савле од Тарза, кренули у акцију да згазе „Пут“ (Дела 9:1-2).
Прилично је исправно рећи да хришћанство има своје корене у јудаизму. Стари завет је поставио темеље за Нови, и није потпуно немогуће до краја разумети хришћанство без познавања Старог завета (погледај јеванђеље по Матеју и посланицу Јеврејима). Стари завет објашњава да је потребан Месија, садржи историју месијанског народа и предвиђа Месијин долазак. Нови завет у потпуности говори о доласку Месије и његовом спасоносном делу којим нас је спасао од греха. Исус је током живота испунио преко 300 специфичних пророчанстава, доказујући да је Он тај на кога су чекали у Старом завету.
Раст ране цркве
Не тако дуго после Педесетнице врата цркве била су отворена за нејевреје. Евангелизатор Филип је проповедао Самарјанима (Дела 8:5), и многи од њих су поверовали у Христа. Апостол Петар је проповедао дому необраћених код Корнелија (Дела 10), и они су такође примили Светог Духа. Апостол Павле (раније прогонитељ цркве) ширио је јеванђеље на цео грчко-римски свет, досежући до самог Рима (Дела 28:16) и могуће све до Шпаније.
До 70.г. н.е., године у којој је разорен Јерусалим, највећи већина новозаветних књига биле су написане и циркулисале су по црквама. Наредних 240 година Рим је прогањао хришћане, понекад насумично, а некад по указу власти.
У другом и трећем веку црквено вођство је постајало све више хијерархијско како су се бројке увећавале. Неколико јереси је било разобличено и побијено током овог времена, и установљен је новозаветни канон. Прогон је и даље растао.
Успон римске цркве
312.г. римски цар Константин тврдио је да је доживео преобраћење. Око 70 година касније, током владавине Теодосија, хришћанство је постало звалична религија римског Царства. Презвитерима су дата почасна места у влади и до 400.године речи „римски“ и „хришћански“ постале су готово синоними.
После Константина хришћани више нису били прогоњени. Временом су пагани били прогањани ако се не „обрате“ у хришћанство. Таква насилна обраћења навела су многе да постану део цркве а да нису доживели промену у срцу. Пагани су са собом донели и своје идоле и праксу на коју су били навикнути, и црква се променила. Иконе, сложена архитектура, ходочашћа и обожавање светаца били су додати почетној једноставности раноцрквеног слављења Бога. У исто време неки хришћани су се повукли из Рима, и изабирали да живе у изолацији као монаси, а додато је крштавање деце као средство за прање оригиналног греха.
Током наредних векова, разни сабори су држани да би се одредила званична доктрина цркве, да би се цензурисало клерикално злостављање, и да би се створио мир међу зараћеним фракцијама. Како је слабило римско Царство, црква је постајала снажнија и многа неслагања су настала између цркава на западу и истоку. Западна (римска) црква, базирана у Риму, тврдила је да поседује апостолски ауторитет над свим црквама. Поглавар римске цркве чак је себе називао „папом“ (оцем). То није било добро примљено у источној (грчкој) цркви базираној у Константинопољу. Теолошке, политичке, процедуралне и лингивистичке поделе допринеле су да дође до Велике шизме 1054.г., када су Римокатоличка („универзална“) црква и источна Православна црква екскомуницирале једна другу и прекинуле све везе.
Сређни век
Током Средњег века у Европи Римокатоличка црква је наставила да има моћ, са папама који су преузимали ауторитет на свим нивоима и који су живели као краљеви. Корупција и похлепа у црквеном вођству били су уобичајени. Од 1095. до 1204. године папе су одобриле низ крвавих и скупих крсташких похода у напору да зауставе муслиманско напредовање и ради ослобођења Јерусалима.
Реформација
Током година неколико особа је покушало да привуче пажњу на теолошко, политичко и људско злостављање од стране Римокатоличке цркве. Сви су били ућуткани на овај или онај начин. Међутим, 1517. немачки монах по имену Мартин Лутер стао је против цркве и сви су га чули. Са Лутером је дошла и протестантска Реформација а Средњи век је тако окончан.
Реформатори, укључујући Лутера, Калвина и Цвинглија разликовали су се у многим стварима у теолошком смислу али су били доследни у свом истицању ауторитета Библије изнад црквене традиције и чињенице да су грешници спасени искључиво благодаћу по вери независно од дела (Ефесцима 2:8-9).
Иако је католицизам имао свој камбек у Европи, и из тога је проистекло неколико ратова између протестаната и католика, Реформација је успешно лишила моћи Римокатоличку цркву и помогла да се отворе врата за модерно доба.
Доба мисије
Од 1790. до 1900. године црква је показала заинтересованост за мисијски рад без преседана. Колонизација је отворила очи за потребу за мисионарењем а индустријализација је људима обезбедила новац за финансирање мисионара. Мисионари су широм света проповедали јеванђеље и црква се раширила свуда.
Модерна црква
У данашње време Римокатоличка и источна Православна црква предузеле су кораке да поправе своје прекинуте односе, што се десило и између католика и лутерана. Еванђеоска црква је врло независна и јако укорењена у Реформисаној теологији. Црква је такође видела и успон пентакостализма и харизматског покрета, екуменизма и разних култова.
Шта учимо из своје историје
Ако ништа друго не научимо из историје, требало би да препознамо значај препуштања да Христ богато пребива у нама (Колошанима 3:16). Свако од нас је одговоран да познаје оно што Писмо говори и да живи по томе. Када црква заборави шта Библија поучава и игнорише оно што је Исус учио, царује хаос.
Данас постоји много цркава али само једно јеванђеље. То је вера „која је једном заувек предана светима” (Јудина 3). Треба да будемо пажљиви да очувамо веру и пренесемо је без измене и Господ ће наставити да испуњава своје обећање да ће изградити Своју цркву.
Шта је историја хришћанства?
