Питање
Ако је Бог знао да ће Адам и Ева згрешити зашто их је створио?
Одговор
Свето писмо каже да је Бог све створио, укључујући и нас, за Себе. Он се прославља у Својој творевини. „Све је, наиме, од њега, кроз њега, и за њега. Њему слава у све векове! Амин." (Римљанима 11:36).
Можда је тешко да видимо како, на који начин је грех Адама и Еве донео славу Богу. У ствари, неки се можда питају зашто је Бог уопште створио Адама и Еву ако је унапред знао какву ће штету проузроковати.
Бог је свезнајући Бог (Псалам 139:1–6), и он зна будућност (Исаија 46:10), тако да је дефинитивно знао да ће Адам и Ева згрешити. Међутим, створио их је без обзира на све и дао им је слободну вољу, и они су одлучили да згреше.
Морамо посебно да нагласимо да Адамов и Евин пад у грех не значи да је Бог творац греха, нити да их је искушавао да згреше (Јаковљева 1:13), али њихов грех је послужио сврси Божијег свеопштег плана за човечанство.
Ако размислимо о „мета-нарацији", неки теолози је тако називају (или главној теми приче) Светог писма, видимо да библијска историја може грубо да се подели на три основна дела: 1) рај (Постанак 1—2); 2) изгубљени рај (Постанак 3—Откривење 20); и 3) повраћени рај (Откривење 21—22). Највећи део нарације је посвећен преласку из изгубљеног раја до повраћеног раја. У средишту ове мета-нарације је крст, који је планиран од самог почетка (Дела 2:23).
Пажљивим читањем Светог писма, долазимо до следећих закључака:
1. Бог је унапред знао да ће човек пасти у грех.
2. Бог је унапред одредио Христово распеће, искупљење за Божије изабранике.
3. Једног дана ће сви људи славити Бога (Псалам 86:9), и Бог намерава да „кад се испуни време, у Христу поново састави све што је на небесима и на земљи; у њему" (Ефежанима 1:10).
Божији циљ је био да створи свет у коме ће се у потпуности манифестовати Његова слава. Божија слава је главни циљ творевине. У ствари, она је главна сврха свега што Он чини. Васиона је створена да би показала Божију славу (Псалам 19:1), а гнев Божији се открива на онима који не желе да прославе Бога (Римљанима 1:18–25). Свет који набоље одражава Божију славу је свет који ми имамо – свет који је имао избор да згреши, свет који је откупљен, свет који је повраћен у своје почетно савршенство.
Божији гнев и Његова милост показују богатство Његове славе, али ми не можемо да видимо ни гнев ни милост без човековог греха. И зато целокупни Божији план, укључујући пад у грех, избор, откупљење и плаћање за грех целог човечанства служи да прослави Бога. Када је човек пао у грех Бог је одмах показао према њему Своју милост тако што га није на лицу места убио. Божија благодат се одмах показала тако што је била покривена њихова голотиња (Постанак 3:21). Божије стрпљење се касније очитовало када је човек падао све дубље и дубље у грех. Божија правда и гнев су се показали када је послао Потоп, а опет Његова милост и благодат су поново биле видљиве када је спасао Ноја и његову породицу. Божији свети гнев и савршена правда ће се поново показати у будућности када се буде обрачунао са сотоном једном за сва времена (Откривење 20:7–10).
Бог нам је показао своју славу такође и путем Своје љубави (1. Јованова 4:16). Наше позање Божије љубави долази од Особе и спасоносног дела Исуса Хрита у овом грешном свету. „По том се показала Божија љубав према нама, што је Бог послао у свет свог јединородног Сина — да ми њиме живимо" (1. Јованова 4:9). Да Бог није створио Адама и Еву знајући да ће згрешити, или да их је створио као аутомате без слободе, никада не бисмо заиста знали шта је љубав.
Највећи приказ Божије славе био је на крсту где су се срели Његов гнев, правда и милост. Праведни суд за сав грех збио се на крсту а Божија благодат се видела у речима Његовог Сина: „Оче, опрости им" (Лука 23:34). Божија љубав и благодат се манифестују на онима које је спасао (Јован 3:16; Ефежанима 2:8–10). Коначно, Бог ће се прославити када га буде славио Његов изабрани народ током целе вечости, заједно са анђелима – док ће зли такође прославити Бога када Његова праведност буде донела вечну казну за непокајане грешнике (Филипљанима 2:11). Без Адамовог и Евиног греха никада не бисмо познавали Божију правду, благодат, милост, нити љубав.
Неки имају замерку да Божије свезнање и предодређење човековог пада у грех руши човекову слободу. Другим речима, ако је Бог створио човечанство знајући у потпуности да ће човек једном згрешити, како онда човек може да буде одговоран за грех? Најбољи одговор на то питање може да се нађе у Вестминстерском исповедању вере:
„Бог је, од саме вечности, по најмудријем и најсветијем савету своје воље, слободно и непроменљиво одредио све што ће се десити. Исто тако, Бог није творац греха, нити је својим створењима дао вољу да чине насиље, нити слободу ни могућност да други узроци буду уклоњени, већ успостављени" (ВИВ, ИИИ.1)
Другим речима, Бог одређује будуће догађаје тако да се очува наша слобода и деловање других узорка (на пр, закони природе). Теолози ово називају „састајање". Божија суверена воља се састаје са нашом слободом избора на такав начин да наши слободни избори увек буду спровођење Божије воље (под „слободни" мислимо да изборе који нису рађени под спољашњом присилом). То је сложена интеракција воље и избора, али Творац може да поднесе све количине сложености.
Бог је предвидео Адамов и Евин грех и створио их је без обзира на то, и то према свом лику, да би му одали славу. Добили су слободу да праве избор. Иако је њихов избор била непослушност, њихови избори су били средство преко кога је спроведена Божија коначна воља и због којих може у потпуности да се види Његова слава.
English
Ако је Бог знао да ће Адам и Ева згрешити зашто их је створио?
