Питање
Да ли Бог очекује од хришћана да држе суботу?
Одговор
У Колошанима 2:16-17, апостол Павле тврди: „Да вас, дакле, нико не осуђује за јело, или за пиће, или за какав празник, или младину, или суботу; ово је све само сен онога што ће доћи, а стварност је Христос”. Слично томе, Римљанима 14:5 говори: „Један разликује дан од дана, а други сматра да су сви дани једнаки; нека је само сваки потпуно уверен у своје мишљење. “ Писмо јасно говори да је за хришћанина држање суботе ствар духовног слободног избора, не заповести од Бога. Субота је питање у вези са којим нас Бог упућује да не осуђујемо једни друге. Држање суботе је ствар у вези са којом сваки хришћанин треба да има своје мишљење.
У првим поглављима књиге Дела апостолска, први хришћани су углавном били Јевреји. Када су незнабошћци кренули да добијају дар спасења кроз Исуса Христа, јеврејски хришћани су били у дилеми. Које делове Мојсијевог закона и јеврејске традиције би незнабожачки хришћани требало да науче и послушају? Апостоли су се састали и дискутовали о тој теми на јерусалимском сабору (Дела 15). Одлука је била: „Стога сматрам да не треба узнемиравати оне који се од многобожаца обраћају Богу, него да им се пише да се уздржавају од идолских погани, и од блуда, и од удављенога, и од крви.“ (Дела 15:19-20). Држање суботе није била одлука за коју су апостоли веровали да је неопходно да буде наметнуто незнабожачким верницима. Незамисливо је да би апостоли занемарили да је држање суботе била заповест од Бога за хришћане.
Уобичајена грешка у дебати о суботи је идеја да је субота дан за слављење. Групе као што су Адвентисти седмог дана верују да Бог захтева да се црквене службе одржавају суботом, на сабат. То није суштина заповести о суботи. Заповест о суботи се састоји у томе да се ништа не ради суботом (2. Мојсијева 20:8-11). Нигде у Писму се субота не узима за дан за слављење. Истина је да су Јевреји у Старом завету, Новом завету и модерном времену користили суботу као дан за слављење, али то није суштина заповести о суботи. У њизи Дела, кад год се говори о томе да су се састајали суботом, радило се о Јеврејима, не хришћанима.
Када су се први хришћани састајали? Дела 2:46-47 дају нам одговор: „Свакодневно су били стално и једнодушно у храму, ломили су хлеб по кућама, примали су храну с радошћу и проста срца, 47 хвалећи Бога и уживајући љубав свега народа. А Господ је сваки дан додавао оне који се спасавају.” Ако је постојао дан кад су се хришћани редовно састајали била је то недеља, први дан у недељи, а не субота (Дела 20:7; 1. Коринћанима 16:2). У част Христовог васкрсења у суботу, рани хришћани су поштовали недељу не као „хришћански сабат“, већ као дан посвећен само слављењу Исуса Христа.
Јел има нешто лоше у томе да славимо Бога у суботу, суботу по јеврејском? Апсолутно не! Требало да славимо Бога сваки дан не само суботом! У многим црквама данас постоје службе и суботом и недељом. Постоји слобода у Христу (Римљанима 8:21; 2. Коринћанима 3:17; Галатима 5:1). Да ли би хришћани требало да држе суботу, тј. да не раде суботом? Ако хришћшанин осећа да то треба да уради, онда апсолутно да (Римљанима 14:5). Међутим, они који изаберу да практикују држање суботе не треба да буду камен спотицања (1. Коринћанима 8:9) онима који не држе суботу. Галатима 5:13-15 сумира целу проблематику овако: „Јер ви сте, браћо, позвани на слободу; само нека та слобода не буде повод плоти, него љубављу служите један другоме. Јер је сав закон нашао своје испуњење у једној речи, у: »Љуби ближњега свога као самога себе«. Ако се пак међусобно уједате и изједате, пазите да један другога не истребите”.
Да ли Бог очекује од хришћана да држе суботу?
