Питање
Да ли хришћани треба да наставе да траже опроштај за своје грехе?
Одговор
Често се поставља питање: „Шта ако згрешим и умрем а немам прилику да исповедим грех пред Богом?“ Још једно питање које се често поставља је: „Шта се дешава ако згрешим и заборавим на то и никада се не сетим да то Богу исповедим?“ Оба ова питања имају за основу погрешно шватање. Спасење није ствар покушаја да се покајемо исповедимо сваки грех који починимо пре смрти. Спасење није засновано на томе да ли је хришћанин исповедио и покајао е за сваки грех. Да, треба да исповедимо све грехе пред Богом кад смо свесни да смо згрешили. Међутим, не треба стално да од Бога тражимо опроштај. Када поверујемо у Исуса Христа за своје спасење, сви наши греси су опроштени. То укључује прошле, садашње и будуће, велике и мале. Верници не треба да наставе да траже опроштај или да се кају да би им греси били опроштени. Исус је умро да би платио казну за све наше грехе, и када нам је опроштено, све нам је опроштено (Колошанима 1:14; Дела 10:43).
Оно што треба да радимо је да исповедимо грехе: „Ако исповедимо грехе, он је веран и праведан да нам опрости грехе и очисти нас од сваке неоправедности“ (1. Јованова 1:9). Овај стих нам говори да „исповедимо“ грехе Богу. Реч „исповедити“ значи „сложити се“. Када Богу исповедимо грехе, слажемо се са Богом да смо погрешили, да нисмо били у праву. Бог нам опрашта, кроз исповедање, и то стално чини због чињенице да је „веран и праведан“. Како је Бог „веран и праведан“? Он је веран тако што нам опрашта грехе, што је обећао да ће то учинити за оне који приме Христа као Спаситеља. Он је праведан тиме што примењује Христову плату за наше грехе, признајући да је плаћено за наше грехе.
У исто време, 1. Јованова 1:9 говори да је опроштај некако у вези са нашим исповедањем греха Богу. Како све ово функционише ако су нам сви греси опроштени у тренутку када примимо Христа као Спаситеља? Изгледа да ово што је апостол Јован описао има везе са опроштајем који доживљавамо у односу са Богом. Сви греси су нам опроштени „позиционо“ у тренутку када примимо Христа као Спаситеља. Ово позиционо опроштење гарантује наше спасење и даје обећање вечног дома на небу. Кад будемо стали пред Бога после смрти Он нам неће забранити да уђемо због наших греха. То је позиционо опроштење. Концепт опроштења у односу са Богом, „односног опроштења“, базира се на чињеници да када згрешимо вређамо Бога и жалостимо Његовог Духа (Ефесцима 4:30). Иако нам је Бог опростио све почињене грехе, они и даље блокирају и представљају препреку у нашем односу са Богом. Дечак који згреши против оца не избацује се из породице. Побожан отац све безусловно опрашта својој деци. У исто време, добар однос између оца и сина не може да се постигне све док се тај однос не обнови. То може да се деси само када дете исповеди своје грешке оцу и извини се. Зато исповедамо грехе Богу – не да бисмо задржали спасење већ да бисмо се вратили у близак однос са Богом који нас воли и који нам је већ опростио.
Да ли хришћани треба да наставе да траже опроштај за своје грехе?
