Питање
Шта Библија говори о патњи?
Одговор
Од свих изазова које пролази хришћанство у модерним временима, можда је највећи објашњење проблема патње. Како може Бог који нас воли да дозволи да постоји патња у свету који је Он створио? За оне који су и сами прошли огромну патњу, ово је више од филозофског питања – више је дубоко лично и емотивно питање. Шта Библија говори о овој теми? Да ли нам Библија даје примере патње и неке назнаке како да се носимо са њом?
Библија је изнезађујуће реалистична када се ради о проблему патње. Једна од ствари је да Библија посвећује целу једну књигу која се бави тим проблемом. Књига говори о човеку по имену Јов. Почиње сценом на небу која даје читаоцу позадину Јовове патње. Јов пати зато што се Бог такмичио са сотоном. Колико знамо, ништа од тога нису знали ни Јов ни његови пријатељи. Због тога није изненађујуће да се сви боре да објасне Јовову патњу из перспективе њиховог незнања, све док Јов коначно не пребива ни у чему другом осим Божије верности и наде у Његово избављење. Ни Јов ни његови пријатељи не разумеју у то време разлоге за његову патњу. У ствари, када се Бог коначно суочава са Јовом, Јов ћути. Јовово ћутање ни у чему не умањује чињеницу да је у невероватном болу и губитку који је тако стрпљиво поднео. Патња, као и сва друга људска искуства, вођена је Божијом сувереном мудрошћу. На крају, научимо да можда никада нећемо знати конкретне разлоге за своју патњу, али морамо да се поуздамо у нашег сувереног Бога То је прави начин да реагујемо на патњу.
Други пример патње у Библији налази се у Јосифовој причи и књизи Постања. Јосифова рођена браћа су га продала у ропство. У Египту је био осуђен под лажним оптужбама и бачен у затвор. Као резултат Јосифове патње и трпељивости, по Божијој благодати и сили, Јосиф је касније био унапређен на место владара над Египтом, на другом месту поред самог фараона. Нашао се на положају да снабдева народе из света током оскудице, укључујући и своју породицу и браћу која су га продала у ропство! Порука ове приче сумирана је у Јосифовом обраћању својој браћи у Постању 50:19-21: „Ви сте смислили били да ми зло учините, али Бог то врати на добро, да испуни оно што се данас збива, да се многобројном народу живот сачува. Будите дакле без страха, ја ћу хранити вас и децу вашу."
Римљанима 8:28 има неке утешне речи за нас током потешкоћа и патње: „ А знамо да Бог све помаже на добро онима који га љубе, који су по његовој одлуци позвани." У свом провиђењу, Бог води све догађаје у нашим животиа – чак и патњу, искушење и грех – да би извео све на нашу привремену и вечну добробит.
Псалмиста Давид је поднео много патње у своје време, и то се одразило у многим песмама скупљеним у књигу Псалама. У Псалму 22, видимо Давидову муку: „Боже мој, Боже мој, зашто ме напусти? Зашто се удаљаваш од мене и не спасаваш ме, и не примаш рећи јаука мога? О мој Боже, призивам те дању, и ти ми не одговараш, и ноћу, мира никаквога немам. Ипак си ти светац који си на престолу своме, окружен хвалама Израиљевим. У тебе се оци уздаху, уздаху се и ти их избављаше. Тебе призиваху и спасаваху се, у тебе се уздаваше и не остајаше забуњени. Али ја сам црв, а не човек, ругло људима, презрен у народу. Који ме виде, сви ми се ругају, пуће се и машу главом и говоре: Ослонио се на Господа, нек му помогне, нека га он избавља кад га милује."
Остаје тајна зашто Бог не интервенише и заустави његову патњу и бол. Он види Бога као онога који је на престолу као Свеца, славу Израела. Бог живи на небу где је све добро, где нема плакања ни страха, глади нити мржње. Шта Бог зна о ономе што људи подносе? Давид се даље жали: „Многи ме пси опколише, око мене иде чета зликоваца, прободоше руке моје и ноге моје. Све бих кости своје избројати могао! Они ме гледају и ликују. Хаљине моје међу собом деле, и коцке за моју доламу бацају."
Да ли је Бог одговорио Давиду? Да, много векова касније, Давид је добио одговор. Отприлике, хиљаду година касније, Давидов наследник по имену Исус, био је убијен на Голготи. На крсту Исус је прошао патњу и срамоту свог претка. Исусове руке и ноге су биле прободене. Исусове хаљине биле су подељене међу његовим непријатељима. У Христа су пиљили и исмевали га. У ствари, Христос је изговорио речи којима Давид започиње свој Псалам: „Боже мој, Боже мој, зашто ме напусти?" поистовећујући се са Давидовим патњама.
Христос, вечни Божији Син, у коме пребива пунина Божија, живео је на земљи као људско биће и поднео је глад, жеђ, искушење, срамоту, прогањање, голотињу, жалост, био је издат, исмејан, начињена му је неправда, и поднео је смрт. Зато је у стању да испуни Јовову тежњу: „Нити за нас има изабраника који би руку своју међу нас ставио. Нек одмакне свој прут од мене, да ме страх његов не смете. Тад бих говорио, не бих се бојао, али овако ни за себе не знам." (Јов 9:33).
Хришћански теизам је у ствари једино виђење у свету које може да доследно да смисао проблему зла и патње. Хришћани служе Богу који је живео на земљи и поднео трауму, искушење, бол, мучење, глад, жеђ, прогон па чак и погубљење. Христов крст може да се сматра за највећу манифестацију Божије правде. Када хришћанина питају колико се Бог брине за проблем зла и патње, хришћански Бог може да укаже на крст и каже: „Толико". Христос је доживео да је био одбачен од Бога, када је рекао: „Боже мој, Боже мој, зашто ме напусти?" Поднео је исте патње као и многи људи данас који се осећају излоловано од Бога и његове наклоности и љубави.
Шта Библија говори о патњи?
