Књига Јаковљева
Одговор
Аутор: Аутор ове посланице (писма) је Јаков, такође познат по имену Јаков Праведни, за кога се мисли да је брат Исуса Христа (Матеј 13:55, Марко 6:3). Јаков није био верник (Јован 7:3-5), све до момента Васкрсења (Дела 1:14; 1. Коринћанима 15:7; Галатима 1:19). Постао је старешина цркве у Јерусалиму и први се помиње као стуб цркве (Галатима 2:9).
Датум писања: Јаковљева је највероватније најстарија књига Новог завета, написана можда већ око 45. године нове ере, пре првог сабора у Јерусалиму 50. године нове ере. Јаков је, према историчару Јосифу, умро као мученик приближно 62. године нове ере.
Сврха писања: Неки мисле да је ова посланица написана као одговор на превише ревносно тумачење Павловог учења о вери. По овом ектремном становишту, званом антиномијанизам, особа која верује у Христа, ослобођена је од придржавања обичаја старозаветног закона, сваког легализма, секуларног закона и држања било каквог морала у једном друштву. Књига Јаковљева упућена је јеврејским хришћанима разбацаним међу свим нацијама (Јаковљева 1:1). Мартин Лутер, који је презирао ово писмо и звао га „сламнатом посланицом” није увидео да је Јаковљево подучавање о делима употпуњавало-а не противуречило- Павловом учењу о вери. Док се Павлова учења усредсређују на наше оправдање пред Богом, Јаковљева учења се усредсређују на дела која су пример тог оправдања. Јаков је писао Јеврејима да их охрабри да наставе да расту у овој новој хришћанској вери. Наглашавао је да ће добра дела природно да проистеку из оних људи који су испуњени Духом и поставља питање да ли неко има спасоносну веру уколико плодови Духа нису видљиви, баш као што Павле описује у Галатима 5:22-23.
Кључни стихови: Јаковљева 1:2-3: „Сматрајте за чисту радост, браћо моја, кад паднете у различите напасти, знајући да кушање ваше вере гради стрпљивост“.
Јаковљева 1:19: „Знајте ово, драга моја браћо. Сваки човек нека буде брз чути, спор говорити, спор на гнев“.
Јаковљева 2:17-18: „Тако је и вера, ако нема дела, сама по себи мртва. Али неко ће рећи: ти имаш веру, а ја имам дела. Покажи ми своју веру без дела, а ја ћу ти показати веру по својим делима“.
Јаковљева 3:5: „Тако је и језик мали уд, али се хвали великим стварима. Види како мала ватра запали велику шуму“.
Јаковљева 5:16б: „Много може делотворна молитва праведника“.
Сажетак: Књига Јаковљева детаљно образлаже ход вере говорећи о томе у контексту истинске побожности (1:1-27), истинске вере (2:1-3:12) и истинске мудрости (3:13-5:20). Ова књига је невероватна паралела са Исусовом Беседом на Гори у Матеју 5-7. У првом поглављу, Јаков описује карактеристике хода по вери. У другом и на почетку трећег поглавља, он говори о социјалној правди и о вери на делу. Потом, он упоређује и контрастира овоземаљску и божанску мудрост и тражи од нас да се окренемо од зла и приближимо Богу. Јаков се посебно оштро обраћа богатима који гомилају богатство и онима који се ослањају на себе. На крају, завршава са охрабрењем верницима да буду трпељиви у патњи, молећи се и бринући једни за друге и да учвршћују веру кроз заједништво.
Повезаност са Старим заветом: Књига Јаковљева је врхунски опис односа између вере и дела. Јеврејски хришћани, којима се Јаков обраћао, били су толико укорењени у Мојсијевом закону и његов систем дела, да је Јаков провео поприлично време објашњавајући тешку истину да се нико не оправдава делима закона (Галатима 2:16). Он им открива да, чак иако учине све да се придржавају разних закона и ритуала, то је немогуће, јер погрешивши и у најмањем делу закона, биће криви за све (Јаков 2:10), пошто је закон један ентитет и кршење једног дела представља кршење целог закона.
Практична примена: У овој књизи видимо да Јаков пружа изазов верним Христовим следбеницима да не проводе само време причајући, већ и да ураде нешто по том питању. Иако наш ход у вери, сасвим сигурно, захтева раст у познању Божије речи, Јаков нас упозорава да ту не стајемо. Многи хришћани ову посланицу сматрају пуном изазова, јер Јаков представља 60 обавеза у само 108 стихова. Он се усредсређује на Христове речи у Беседи на Гори и мотивише нас да деламо у складу са оним што је Он подучавао.
Ова посланица такође сахрањује идеју да особа може да постане хришћанин, а да ипак настави да живи у греху, без показивања плодова праведности. Такву „веру“, каже Јаков, имају и демони који „верују и тресу се“ (Јаковљева 2:19). Ипак таква „вера“ не може да спасе, јер је не верификују дела која увек прате праву спасоносну веру (Ефесцима 2:10). Добра дела нису узрок спасења, али јесу његов резултат.
Књига Јаковљева
