Књига Филипљанима
Одговор
Аутор: Филипљанима 1:1 наводи апостола Павла као аутора књиге Филипљанима, вероватно уз помоћ Тимотеја.
Датум писања: Књига Филиплљанима написана је око 61.године нове ере.
Сврха писања: Посланица Филипљанима, једна од Павлових затворских посланица, написана је у Риму. У Филипима, које је апостол посетио током свог другог мисионарског путовања (Дела 16:12), Лидија и чувар затвора и његова породица су се обратили Христу. Сада, неколико година касније, црква је основана, што се може видети из његовог обраћања које укључује „епископе (старешине) и ђаконе (Филипљанима 1:1).
Разлог за писање посланице био је да се захвали на новчаном дару цркве у Филипима, који је апостолу донео Епафродит, један од њених чланова (Филипљани 4:10-18). Ово је једно нежно писмо групи хришћана који су били посебно блиски Павловом срцу (2. Коринћанима 8:1-6) и мало се говори о доктриналној грешци.
Кључни стихови: Филипљани 1:21: „Јер Христос је за мене живот, а смрт добитак”.
Филипљани 3:7: „Али што ми је некад било добитак, то сам ради Христа сматрао за штету”.
Филипљани 4:4: „Радујте се свагда у Господу; опет велим: радујте се”.
Филипљани 4:6-7: „Не брините се ни за што, него у свему молитвом и мољењем са захваљивањем нека се ваше молбе Богу очитују. И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће ваша срца и ваше мисли у Христу Исусу”.
Филипљани 4:13: „Све могу у ономе који ме снажи”.
Сажетак: Књига Филипљанима може се назвати „Ресурси кроз патњу”. Књига је о Христу у нашем животу, нашем уму, Христу као нашем циљу, нашој снази и радости кроз патњу.Била је написана током Павловог ропства у Риму, тридесет година након Христовог вазнесења и десет пошто је Павле први пут проповедао у Филипима.
Павле је био Неронов заробљеник, ипак посланица више пута тријумфално кличе, речи „радост” и „радујте се” појављују се често (Филипљанима 1:4,18, 25,26; 2:2,28; Филипљанима 3:1,4:1,4,10). Право хришћанско искуство је последица нашег живота, природе и ума Христовог, какве год биле наше околности (Филипљанима 1:6,11; 2:5,13). Филипљанима доживљава свој врхунац у поглављу 2:5-11 са славном и дубоком изјавом о Христовом понижењу и узвишењу нашег Господа Исуса Христа.
Филипљани могу бити подељени на следећи начин:
Увод 1:1-7
И. Христос - хришћански живот: Радовање упркос патњи, 1:8-30
ИИ. Христос - хришћански начин живота: Радовање у понизној служби, 2:1-30
ИИИ. Христос - предмет хришћанске вере, жеља и очекивања, 3:1-21
ИВ. Христос - хришћанска снага: Радовање кроз бригу, 4:1-9
Повезаност са Старим заветом: Као и многим другим његовим писмима, Павле је упозорио нове вернике у цркви у Филипима да се пазе тенденције ка легализму која се константно појављивала у раним црквама. Јевреји су били толико везани за Стари завет да су Јудаисти стално покушавали да се врате подучавању спасења по делима. Али Павле је изнова наглашавао да је спасење искључиво по вери у Христа и називао је Јудаисте „псима” и „људима који чине зло”. Легалисти су посебно инсистирали да се нови верници обрежу по захтевима Старог савеза (Постање 17:10-12, Књига Левита 12:3). На тај начин, они су покушавали да Богу удовоље својим напорима и да се издигну изнад хришћана који су дошли од многобожаца и који нису учествовали у том ритуалу. Павле је објаснио да они који су опрани крвљу Јагњета не треба више да упражњавају тај ритуал који је био симбол потребе за чистим срцем.
Практична примена: Филипљани су једно од Павлових најличнијих писама и као такво оно даје неколико личних примена верницима. Написано током његовог заробљеништва у Риму, Павле упозорава Филипљане да прате његов пример и да верници „добивши поуздање од мојих окова све више се усуђују да без страха говоре реч Божију”(Филипљанима 1:14) током прогонства. Сви хришћани су искусили, пре или касније, непријатељство неверника против еванђеља Исуса Христа. То је за очекивати. Исус је рекао да га свет мрзи и да ће мрзети и следбенике (Јован 5:18). Павле их упозорава да истрају током прогонства - „чврсто стојите у једном духу, да се једнодушно заједно борите за веру у еванђеље” (Филипљани 1:27).
Друга примена из Филипљана је потреба да хришћани буду уједињени у понизности. Ми смо уједињени са Христом и треба да тежимо да будемо уједињени и са другима на исти начин. Павле подсећа - „исто мислите имајући исту љубав, духовно повезани, мислима усмереним на једно”, подсећа да уклонимо уображеност и себичност, „него у понизности сматрајте један другога већим од себе”, гледајући интересе других и бринући се једни за друге (Филипљани 2:2.4). Било би много мање конфликата у црквама данас када бисмо применили Павлов савет.
Још једна примена из Филипљанима односи се на радост и радовање које се налази у његовом писму. Он се радује што се Христос објављује (Филипљанима 1:8); он се радује у прогонству (2:18); упозорава друге да се радују у Господу (3:1); и назива браћу из Филипа као његовом „радошћу и венцем” (4:1). Он завршава са овим упозорењем верницима: „Радујте се свагда у Господу; опет велим: радујте се” (4:4-7). Као верници, можемо да се радујемо и искусимо мир Божији тако што ћемо пребацимо све бриге на Њега - „у свему молитвом и мољењем са захваљивањем нека се ваше молбе Богу очитују” (4:6). Павлова радост, упркос прогонству и заробљеништву, исијава из посланице и нама је обећана иста радост коју је он доживео, ако усредсредимо наше мисли на Господа (Филипљанима 4:8).
Књига Филипљанима
