Питање
Које је значење хришћанског слављења?
Одговор
Значење новозаветне грчке речи која се најчешће преводи као „слављење" (проскунео) је „пасти доле" или „поклонити се". Слављење је став духа. Пошто је то унутрашњи, појединачни чин, хришћани славе Бога све време, седам дана у недељи. Када се хришћани формално окупе на слављењу, нагласак и даље треба да буде на индивидуалном слављењу Господа. Чак и у цркви, сваки учесник треба да буде свестан да он или она слави Бога као појединац.
Природа хришћанског слављења долази изнутра према споља и има два, пођеднако важна квалитета. Морамо да славимо у „духу и истини" (Јован 4:23-24). Слављење у Духу нема никакве везе са нашим физичким ставом. Има везе са најдубљим делом нашег бића и за то је потребно неколико ствари. Прво, морамо да будемо наново рођени. Без Светог Духа који обитава у нама, не можемо да одговоримо Богу кроз слављење, јер га не познајемо. „Нико — сем Духа Божијега — не зна шта је у Богу" (1. Коринћанима 2:11б). Свети Дух у нама нам даје снагу за слављене, јер Он, суштински, прославља самог себе, а свако истинско обожавање прославља Бога.
Друго, слављење у духу захтева ум који је усредсређен на Бога и обновљен истином. Павле нас упозорава да „
своја телеса принесете на живу, свету, богоугодну жртву, да то буде ваша умна служба Богу. И не уподобљавајте се овом свету, него се преображавајте обнављањем свога ума" (Римљанима 12:1б, 2б). Тек када се наши умови промене и нису више усмерени на овоземаљске ствари, већ на Бога, можемо да славимо у Духу. Многе ствари могу да одврате наше умове док покушавамо да славимо Бога и тако нас спречавају у истинском слављењу.
Треће, можемо да славимо Бога у духу једино ако имамо чисто, отворено и покајничко срце. Када је срце цара Давида било препуно кривице због греха са Витсавејом (2. Самуилова 11), видео је да је немогуће да слави Бога. Осећао је да је Бог далеко од њега и „уздисао је по цео дан" и осећао да га Божија рука притиска (Псалам 32:3,4). Али када је исповедио свој грех, заједница са Богом је обновљена и слављење је потекло из њега. Разумео је да „жртва Богу мила дух је скрушен" (Псалам 51:17). Слављење и обожавање Бога не могу да долазе из срца које није исповедило грех.
Други квалитет истинског слављења је да је у „истини". Сво слављење је одговор на истину, а шта може да буде боља мера за истину од Божије Речи? Исус је рекао свом Оцу Твоја Реч је истина (Јован 17:17б). Псалам 119 каже „Твој закон је истина" (стих 142б) и „Твоја реч је истина" (стих 160а). Да бисмо истински славили Бога, морамо да разумемо ко је Он и шта је урадио, а једино место где се Он објавио у потпуности је Библија. Обожавање је израз слављења из дубине наших срца према Богу који се може разумети кроз Његову Реч. Уколико немамо истину Библије, не познајемо Бога и не можемо истински да славимо.
Пошто су спољашње манифестације од споредне важности за хришћанско слављење, не постоји правило да ли треба да се седи, стоји, падне, бити тих или певати песме слављења током заједничког слављења. О овим стварима треба да се одлучи на основу природе цркве у коју се иде. Најбитнија ствар је да се Бог слави у духу (у нашим срцима) и истини (у нашим умовима).
Које је значење хришћанског слављења?
