Питање
Које је хришћанско виђење клонирања људи?
Одговор
Иако Библија не говори конкретно о теми клонирања људи, постоји принцип у Писму који баца више светлости на тај концепт. За клонирање су потребне и ДНА ћелије и ћелије ембриона. Прво, ДНА се уклони из језгра ћелије бића. Материјал који носи кодирани генетски материјал тада се ставља у језгро ћелије ембриона. Из ћелије која прима нови генетски материјал требало би да се уклони њен ДНА да би примила нови. Ако ћелије прихвате нови ДНА, формира се ембрион дупликат. Међутим, ћелија емриона може да одбаци нови ДНА и умре. Такође је врло могуће да емрбион не преживи пошто је уклоњен генетски материјал из његовог језгра. У многим случајевима када је било покушаја клонирања, коришћено је неколико ембриона да би се повећала могућност да се успешно угради генетски материјал. Иако је могуће да се на овај начин створи дупликат неког бића (на пример, овца Доллy), шансе за успешно дуплирање без варијација, и без комликација су веома мале.
Хришћанско гледиште по питању процеса клонирања људи може се сагледати у светлу неколико библијских принципа. Прво, људи су створени на Божију слику, и зато су јединствени. Постање 1:26-27 тврди да је човек створен према Божијем лику и да је јединствен међу бићима. Јасно је да је људски живот нешто што треба да се вреднује и не третира као ствар која може да се купи или прода. Неки су заступали клонирање људи ради замене органа за оне којима је потребна трансплантација а не може да се нађе одговарајући донор. Сматра се да би стварање органа из ДНА особе којој је потребна трансплантација знатно смањило шансе да орган буде одбачен. Иако је ово можда истина, проблем је у томе што то омаловажава људски живот. Процес клонирарања захтева да се користе људски емобриони. Иако се могу створити ћелије ради стварања нових органа, потребно је да се убије неколико ембриона да би се добио потребан ДНА. У суштни, клонирањем би се „бацили“ многи људски емобриони као „отпадни материјал“, чиме би се емилинисала шанса да ти ембриони одрасту.
Многи људи не верују да живот почиње зачећем када се створи ембрион, и да зато ембриони нису људска бића. Библија другачије говори. Псалам 139:13-16 каже: „Јер си Ти створио шта је у мени, саставио си ме у утроби матере моје. Хвалим Те, што сам дивно саздан. Дивна су дела Твоја, и душа моја то зна добро. Ниједна се кост моја није сакрила од Тебе, ако и јесам саздан тајно, откан у дубини земаљској. Заметак мој видеше очи Твоје, у књизи је Твојој све то записано, и дани забележени, кад их још није било ниједног.“ Писац, Давид, тврди да га је Бог лично познавао пре него што је био рођен, што значи да је био људско биће са судбином коју је Бог одредио.
Даље, Исаија 49:1-5 говорио о Богу који позива Исаију на службу пророка док је још био у утроби своје мајке. Такође, Јован крститељ је био испуњен Светим Духом док је још био у утроби (Лука 1:15). Све ово указује на то какав став Библија има о зачећу. Због тога, клонирање људи, са уништењем људског ембриона не би било доследно библијском виђењу људског живота.
Уз то, ако је човек створен, онда мора да постоји Творац и човечанство је подређено и одговорно том Творцу. Иако попуарно шватање човека, секуларна психологија и хуманистичко размишљања верују да је човек одговоран само себи и да је он главни ауторитет, Библија говори другачије. Бог је створио човека и дао му одгворност над земљом (Постање 1:28-29, 9:1-2). Са одговорношћу долази и одговорност према Богу. Човек није главни ауторитет над самим собом, и зато није у позицији да доноси одлуке о вредности људског живота нити је наука ауторитет по коме се одређује етика клонирања људи, абортуса, или еутаназије. Према Библији, Бог је једини онај који са правом има контролу над људским животом. Ко покуша са контролише ове ствари ставља себе у позицију Бога. Јасно је да није на човеку да то ради.
Ако човека видимо само као још једно од многих бића а не јединствено биће какво јесте, није тешко видети људе као обичне машине којима треба одржавање и поправка. Међутим, ми нисмо само збир молекула и хемикалија. Библија говори да је Бог створио сваког од нас и да има специфичан план за сваког од нас. Даље, он жели да има лични однос са сваким од нас кроз свог Сина Исуса Христа. Иако постоје неки аспекти клонирања људи који изгледају корисни, човечанство нема контролу над тим где би технологија могла да оде. Глупо је замишљати да ће добре намере саме по себи усмерити коришћење клонирања. Човек није у позицији да преузме одговорност нити да суди о клонирању људи.
Често се поставља питање да ли би клонирани човек, под претпоставком да клонирање једном успе, имало душу. Постање 2:7 каже: „А створи Господ Бог човека од праха земаљског, и дуну му у нос дух животни; и поста човек душа жива.“ (1. Коринћанима 15:45). Питање је која врста живе душе би била створена клонирањем? То је питање на које не постоји лак одговор. Међутим, чини се да би људско биће које би настало успешним клонирањем имало вечну душу, баш као и свако друго људско биће.
Које је хришћанско виђење клонирања људи?
