Питање
Да ли је заједничка молитва битна?
Одговор
Заједничка молитва је важан део живота цркве, заједно са слављењем, здравом доктрином, причешћем и заједништвом. Рана црква се састајала редовно да би учила апостолску доктрину, ломила хлеб и молила се заједно (Дела 2:42), започела је одмах после Исусовог васкрснућа (Дела 1:14) и наставља се до дана данашњег. Када се молимо заједно са другим верницима, ефекат може бити врло позитиван. Заједничка молитва нас образује и уједињује у нашој заједничкој вери. Исти Свети Дух који пребива у нама чини да се наша црца радују када чујемо хвале упућене нашем Господу и Спаситељу, повезујући нас заједно у јединствену везу заједништва која се не може наћи нигде другде у животу.
За оне који су можда сами и боре се са животним тешкоћама, да чују да их неко други уждиже у молитви пред престо благодати може бити огромно охрабрење. То нас исто тако изграђује у љубави и бризи за друге док се молимо за њих. Заједничка молитва такође учи млађе верника како да се моле и доводи их у блиско заједништво са Христовим телом. У исто време, заједничка молитва ће бити само одраз срца оних који учествују у њој. Богу треба да дођемо у понизности (Јаков 4:10), истини (Псалам 145:18), и послушности (Прва Јованова 3:21-22), са захвалношћу (Филипљанима 4:6) и поуздањем (Јеврејима 4:16). Нажалост, заједничка молитва исто тако може да постане платформа за оне чије речи су упућене слушаоцима а не Богу. Исус нас је упозорио против таквог понашања у Матеју 6:5-8 где нас упозорава да се не показујемо, да не молимо дуге молитве и да не будемо лицемери у нашим молитвама, већ да се тајно молимо у својим собама да бисмо избегли такво искушење.
Ништа у Писму не наводи на идеју да су заједничке молитве “моћније” од индивидуалних молитви у контексту покретања руке Божије. Јер сувише много хришћана изједначују молитву са “добијањем нечег од Бога,” и групна молитва постаје већином место где ћемо да излистамо наше жеље. Библијске молитве, међутим, су многостране, и у себи садрже потпуну жељу за се уђе у свесно и блиско заједништво са светим, савршеним и праведним Богом. Да ће такав Бог пригнути своје ухо својим створењима чини да се слављење и обожавање изливају у изобиљу (Псалам 27:4; 63:1-8), узрокујући чисто покајање из срца и исповедање (Псалам 51; Лука 18:9-14), ствара осећање захвалности (Филипљанима 4:6; Колошанима 1:12), и ствара искрену жељу да се други заступају у молитви (Друга Солуњанима 1:11; 2:16).
Молба за онога који моли нигде се не налази у Павловима и Исуссовим молитвама, осим онда када они износе своје жеље, и то увек у потчињености Божијој вољи (Матеј 26:39; Друга Коринћанима 12:7-9). Молитва је дакле, сарадња са Богом у остваривању Његовог плана, а не покушај да Га приволимо нашем плану. Док се одричемо наших жеља у потчињености Ономе који зна наше околности много боље него што ћемо ми када моћи, и “јер зна Отац ваш шта вам треба пре него га замолите” (Матеј 6:8), наше молитве досежу највиши ниво. На молитве донесене у потчињености Божанској вољи, дакле, одговор је увек позитиван, било да их моли једна особа или хиљаде. Овде је истинска моћ молитве.
Идеја да ће заједничке молитве пре покренути руку Божију долази од погрешног тумачења Матеја 18:19-20, “Опет вам заиста кажем: ако се двојица од вас на земљи сложе у свакој ствари коју замоле, даће им Отац мој који је на небесима. Јер где су двојица или тројица сабрани у моје име, онде сам ја међу њима.” Ови стихови долазе из дужег одломка који се односи на процедуре које треба следити у случају црквене дисциплине члана који је згрешио. Тумачење ових стихова као обећање бланко чека верницима за било шта за шта се сложе да траже од Бога, без обзира колико грешно или неразумно било, не само да се не уклапа у контекст црквене дисциплине, већ то пориче остатак Писма, посебно Божију сувереност и мноштво заповести за вернике да буду послушни и да се потчине Његовој вољи, а не обратно.
Друго, веровање да када су “двојица или тројица сабрани” да се моле, има неку врсту магичне повишене силе која је аутоматски примењена на наше молитве је бесмислица. Наравно да је Исус присутан када се двоје или троје моле, али Он је пођеднако присутан када се верник моли сам, иако је та особа удаљена од других хиљаде километара. Погрешно тумачење ових стихова нам показује зашто је важно да читамо и разумемо одељке у њиховом контексту и у светлу целог Писма.
Да ли је заједничка молитва битна? Да ли је заједничка молитва моћнија него кад се неко моли сам?
