Питање
Да ли је погрешно бити разочаран у Бога?
Одговор
Разочарење у Бога није неопходно погрешно или грешно, ради се о томе да је то пре део људске природе. Реч разочарење значи „бити незадовољан када се не остваре наде, жеље и очекивања". Када Бог на неки начин не успе да задовољи наше наде или не испуни наша очекивања, неизбежно дође до разочарења. Ако Бог не ради оно што мислимо да би требало, ми постајемо разочарани Њим и незадовољни Његовим деловањем. То може да доведе до колебања у вери у Бога, посебно по питању Његове суверености и доброте.
Када Бог не делује онако како мислимо да би требало, то није зато што није у стању да то уради, већ зато што је то Његов избор. Иако ово може да изгледа као хир или каприц са Његове стране, управо супротно је у питању. Бог одабира да нешто учини или не учини, и то на основу Његове савршене и свете воље да би остварио Своје праведне циљеве. Ништа се не дешава а да није део Божијег плана. Он има контролу над сваким молекулом који плута у свемиру и Божија воља окружује свако дело и одлуку коју свака особа доноси у свету у сваком тренутку. Он нам каже у Исаији 46:11, „Ја сам који с истока птицу грабљивицу зовем, и човека из земље далеке, да изврши вољу моју. Рекао сам и учинићу. Наумио сам и извршићу." Чак су и птице део његовог предодређеног плана. Штавише, постоје времена када одабере да нам дозволи да знамо Његове планове (Исаија 46:10), и времена када то не открива. Понекад разумемо шта Он ради, понекад не (Исаија 55:9). Једна је ствар сигурна, ако припадамо Њему, штагод да ради, ради за наше добро, без обзира да ли ми то разумемо или не (Римљанима 8:28).
Кључно је, да бисмо избегли разочарење у Бога, да ускладимо своју вољу са Његовом, и да се предамо Његовом плану у свему. Ако то чинимо, не само да нећемо бити разочарани у Бога, већ ће то да спречи гунђање и зановетање у вези са догађајима у нашим животима. Израелци су у пустињи притискали и испитивали Бога у неколико ситуација, упркос томе што су видели чудесно деловање Његове снаге када је поделио Црвено море, дао им ману и препелице у пустињи, и славу Божију која их је следила у облику ватреног стуба (Излазак 15-16; Бројеви 14:2-37). Упркос томе што им је Бог непрекидно био веран, они су гунђали и били разочарани у Њега јер Он није радио оно што су они мислили да би требало да уради. Уместо да се предају Божијој вољи и да му верују, они су били у непрекидном стању немира и збуњености.
Када ускладимо своју вољу са Божијом, и када можемо да изговоримо исто што и Исус: „Нека не буде моја воља, него твоја" (Лука 22:42), тада ћемо наћи задовољство о коме говори Павле у 1.Тимотеју 6:6-10 и Филипљанима 4:11-12. Павле је научио да буде задовољан са свим оним што му Бог пошаље. Поуздао се у Бога и предао Његовој вољи, знајући да свети, праведни, савршени, пун љубави и милостиви Бог све изводи на добро јер је то обећао. Када се поуздамо у Бога, са овим сазнањем, никако не можемо да будемо разочарани у Њега већ се вољно покоравамо нашем небеском Оцу, знајући да је Његова воља савршена и да ће све што дозвољава да се деси у нашим животима бити на наше добро и Његову славу.
Да ли је погрешно бити разочаран у Бога?
