Питање
Да ли циљ оправдава средство?
Одговор
Одговор на ово питање зависи од тога које циљеве и која средства користимо да бисмо их постигли. Ако су циљеви добри и племенити, средства која користимо да би их постигли су такође добри и племенити, онда да, циљ оправдава средство. Међутим, то није оно на шта већина људи мисли када користи овај израз. Већина то користи као изговор да постигне циљеве путем било којих средстава, без обзира колико били неморални, нелегални или непријатни. Оно што израз обично значи је нешто овако: „Није битно како дођеш до тога што желиш. Битно је да то добијеш".
„Средство оправдава циљ" обично укључује нешто погрешно да би се постигао позитиван циљ и оправдава се погрешан поступак указивањем на добар ишод. Један од примера је лаж у радној биографији ради добијања доброг посла, и оправдавање лажи речима да ће већа плата омогућити ономе ко лаже да боље обезбеђује за своју породицу. Други би могао да буде оправдавање абортуса да би се спасао живот мајке. И лагање и одузимање невиног живота су морално неисправни, али обезбеђивање средстава за породицу и спасавање живота једне жене су морално исправни. Где је онда граница?
Дилема „циљ/средство" је популарна у дискусијама о етици. Обично питање овако иде: „Ако би могао да спасеш свет тако што би неког убио, да ли би то учинио?" Ако је одговор „да", тада морално неисправан ишод оправдава коришћење неморалних средстава да се то постигне. Међутим, постоје три ствари које треба да се размотре у таквој ситуацији: моралност поступка, моралност ишода, и моралност особе која то ради. У овој ситуацији (убиство) је јасно неморално па је и сам убица такав. Међутим, спасење света је добро и морално. Или није? Какав је свет спасен ако је убицама дозвољено да одлучују када је и да ли је убиство оправдано и да онда буду слободни? Или да ли се убица суочава са казном за свој злочин у свету који је спасао? И да ли би свет који је спасао био оправдан одузимањем живота који га је управо спасао?
Са библијске тачке гледишта, наравно, оно што недостаје је Божији карактер, Божији закон, и Божије провиђење. Пошто знамо да је Бог добар, свет, правичан, милостив и праведан, они који носе Његово име требало би да осликавају Његов карактер (1. Петрова 1:15-16). Убиство, лагање, крађа, и сви облици грешног понашања су израз човекове грешне природе, не Божије. За хришћане чију је природу Христ трансформисао (2. Коринћанима 5:17), нема оправдања за неморално понашање, без обзира на мотивацију или ишод. Од овог праведног и савршеног Бога добијамо закон који осликава Његове особине (Псалам 19:7); Римљанима 7:12). Десет заповести јасно говоре да убиство, прељуба, крађа, лагање и похлепа нису прихватљиви у Божијим очима и Он не прави изузетке по питању мотивације и рационализације. Запази да не каже: „Не убиј осим ако то не чиниш да би спасао нечији живот". Ово се зове „ситуациона етика", и за њу нема места у Божијем закону. Тако да је јасно да из Божије перспективе нема циља који оправдава средство тако што ће се прекршити Његов закон.
Такође, етичка дискусија о „циљу/средству" је разумевање Божијег провиђења. Бог није само створио свет, населио га људима и онда их оставио да сами брљају без Његовог надгледања, већ Бог има план и циљ за човечанство које је током векова оствариовао. Свака одлука коју је свака особа направила током историје је била натрпиродно примењена у том плану. Он ову истину неопозиво тврди: „Од почетка јављам шта ће бити, унапред ја јављам што се још није збило. Ја говорим: остаће решења моја и сву вољу своју ја ћу извршити. Ја сам који с истока птицу грабљивицу зовем, и човека из земље далеке, да изврши вољу моју, рекао сам и учинићу. Наумио сам и извршићу." (Исаија 46:10-11). Бог је блиско уклучен у своју творевину и има контролу над њом. Штавише, Он тврди да све чини на добро онима које воли и који су позвани по Његовој одлуци (Римљанима 8:28). Хришчанин који лаже у радној биографији или абортира бебу крши Божији закон и пориче његову способност да обезбеди за своју породицу или да очува живот мајке ако је то Његова воља.
Они који не познају Бога можда ће морати да оправдају своја средства до циља, али они који тврде да су Божија деца немају разлог да крше било коју Божију заповест, поричу Његов суверени циљ и доносе срамоту Његовом имену.
Да ли циљ оправдава средство?
