Питање
Да ли би хришћани требало да покушају да евангелизирају атеисте?
Одговор
Као хришћани који познају Божију љубав и имају сигирност да ће провести вечност на небу, тешко нам је да разумемо било кога ко жели да буде атеиста. Међутим, када увидимо природу греха и њен снажан утицај на ум и срце, почнемо да разумемо начин размишљања јеног атеисте. Са библијске тачке гледишта, не постоје атеисти. Псалам 19:1-2 каже да небеса објављују славу Божију. Видимо Његову креативну снагу у свему што је створио. Римљанима 1:19-20 наставља ову идеју, рекавши нам да све што може се зна о Богу је већ јасно објављено кроз творевину, и да свако ко пориче ово „неправедношћу задржава истину" (ст. 18). Псалам 14:1 и 53:1 објављују да су будале они који поричу Божије постојање. Тако да атеиста или лаже или је будала или обоје. Шта је то што некога наводи да пориче Бога?
Главни циљ оних који су под утицајем грешне природе је да од себе начине бога, да имају потпуну контролу на својим животом, или бар тако мисле. Када се религија појави са својим обавезама, судовима и ограничењима, атеисти покушавају да сами дефинишу свој смисао и моралност. Не желе да се покоре Богу јер су њихова срца у „непријатељству са Богом", и немају жељу да се покоре Његовом закону. У ствари, они то и не могу јер их је грех ослепео за истину (Римљанима 8:6-7). Зато атеисти проводе већину времена жалећи се и расправљајући не о доказу за библијски текст, већ о „ономе што треба и не треба радити". Њихово природно побуњеништво презире Божије заповести. Једноставно мрзе идеју да било шта или било ко може да има контролу над њима. Оно што не увиђају је да их сам сотона контролише, свезује и припрема им душе за пакао.
У погледу евангелизирања атеиста, не би требало да не кажемо јеванђеље некоме само зато што неко тврди да је атеиста. Не треба заборавити да је атеиста пођеднако изгубљен као и Муслиман, Индус или Будиста. Бог свакако жели да ширимо јеванђеље (Матеј 28:19) и да одбранимо истуну Његове речи (Римљанима 1:16). Са друге стране, нисмо у обавези да траћимо своје време покушавајући да убедимо оне који нису вољни. У ствари, упозорени смо да да не трошимо превише напора на оне који су јасно незаинтересовани за било какву искрену расправу (Матеја 7:6). Исус је рекао апостолима да иду и проповедају Реч, али није очекивао од њих да остану било где све док и последња особа не буде обраћена (Матеја 10:14).
Можда је најбоља тактика дати свакој особи простора да јој верујемо, бар на почетку. Свако питање, на које је искрено и истинито одговорено, даје тој особи шансу да чује јеванђеље. Међутим, ако се та особа само расправља, непријатељски је настројена, или не слуша, вероватно је време да одемо. Неки људи су потпуно и апсолутно отврдли за јеванђеље (Пословице 29:1). Могу да буду рационални или ирационални, међутим, постоје библијски разлози да верујемо да су неки људи имуни на утицај Светог Духа (Постање 6:3). Када смо се добро потрудили да о вери разговарао са неким, и ту особу не можемо да досегнемо, тада имамо заповест да „отресемо прах са своје обуће" (Лука 9:5) и проведемо време разговарајући са онима који су духовно отворенији. Као и у свему, од клучне важности је Божија мудрост. Бог је нам је обећао мудрост ако од Њега затражимо (Јаковљева 1:5) и требало би да се молимо за њу и поуздамо се у Божије подстицаје да бисмо знали како и када да завршимо дијалог са непријатељски настројеним атеистом.
Да ли би хришћани требало да покушају да евангелизирају атеисте?
