Питање
Које су неке грешке у теорији о еволуцији?
Одговор
Хришћани и нехришћани често постављају питање да ли је теорија еволуције тачна. Они који сумњају у њу, заговорници еволуције често називају „незнајућим" или „назадним". Понекад, популарно виђење еволуције огледа се у томе што изгледа као да је доказано, без икакве сумње и нема научних препрека за исту. У стварности, постоје бројне научне грешке у тој теорији које дају разлоге да се буде скептичан. Ниједно од тих питања не пориче еволуцију, али показује да теорија има пуно недостатака.
Постоји много начина на које еволуција може да буде научно критикована, али већина тих критика је врло специфична. Постоје бројни примери генетских карактеристика, еколошких система, еволутивних дрвећа, састава ензима и других чињеница које је врло тешко помирити са теоријом еволуције. Детаљни описи ових ствари могу бити техничке природе и да превазиђу сажет чланак као што је овај. Уопштено говорећи, тачно је ако кажемо да наука тек треба да обезбеди постојане одговоре на то како еволуција функционише на молекуларним, генетским и чак, еколошкм нивоима на постојан и одржив начин.
Друге грешке у теорији еволуције могу бити подељене на три основне области. Прво, постоји супротност између „испрекидане равнотеже" и „постепености". Друго је проблем у проширењу „микроеволуције" на „макроеволуцију". Трећи је начин на који се ова теорија злопотребљава због филозофских разлога.
Прво, постоји противуречност између „испрекидане равнотеже"и „постепености". Постоје две природне могућности на основу којих природна еволуција може да се одигра. Ова грешка у теорији еволуције дешава се, јер су ове две идеје међусобно искључиве, а ипак постоје докази који указују на обе. Постепеност подразумева да организми доживљавају релативно стабилан степен промене, чији је ишод донекле„гладак" прелаз из раних у касније облике. Ово је била првобитна претпоставка изведена из теорије еволуције. Са друге стране, испрекидана равнотежа, говори да су степени промене под јаким утицајем јединственог скупа случајности. Зато ће организми доживети дуге периоде стабилности „испрекидане" кратким изливима муњевите еволуције.
Постепености противурече фосилни записи. Организми се нагло појављују и показују мале промене током дугих периода. Налази фосила су се умножили током последњег века. Што се више фосила проналази, постепеност се све више оповргава. Управо је ово отворено оповргавање постепености у фосилним налазима подстакло теорију испрекидане равнотеже.
Изгледа да би фосилни налази могли да подупру испрекидану равнотежу, али, опет, постоје велики проблем. Основна претпоставка испрекидане равнотеже је да ће врло мали број створења, сва из исте популације, доживети неколико корисних промена, у исто време. Одмах се може уочити колико је то мало вероватно. Затим, тих неколико чланова се, потпуно, одвајају од главне популације, да би њихови гени могли да се пренесу на следећу генерацију (још један мало вероватан догађај). С обзиром на велику разноврсност живота, ова врста невероватне случајности би морала да се стално дешава.
Научне студије су бациле сумњу на добробити испрекидане равнотеже. Одвајање неколико чланова из велике популације доводи до парења блиских сродника. Ово доводи до смањених репродуктивних способности, штетних генетских абнормалности итд. У суштини, догађаји који би требало да промовишу „преживљавање најподобнијих" уместо тога ослабљују организме.
Упркос неким тврдњама, испрекидана равнотежа није префињенија верзија постепености. Оне имају различите претпоставке о механизмима иза еволуције и начинима на који се ти механизми понашају. Није задовољавајуће објашњење ни то како је живот настао тако разнолик и уравнотежен, а ипак не постоје друге разумне опције за то како еволуција функционише.
Друга грешка је ширење поља„микроеволуције", на поље „макроеволуције". Лабораторијске студије показале су да су организми способни да се прилагођавају. То јест, жива бића имају способност да прилагоде своју биологију да боље служи окружењу. Међутим, те исте студије показују да такве промене могу да се дешавају само до одређене мере и да се ти организми нису, у основи, променили. Ове мале промене називају се „микроеволуција".Микроеволуција може да произведе неке драстичне промене, као што су нађене у псима.Сви пси припадају истој врсти и свако може да види колико има варијација врсте. Али, чак и најагресивнији расплод никада неће претворити пса у нешто друго. Постоји граница колико један пас може да постане велики,мали, паметан или длакав кроз расплод. Са генетске стране гледишта, не постоји разлог да мислимо да једна врста може да промени преко својих генетских граница и постане нешто друго.
Ипак, дугорочна еволуција захтева „макроеволуцију", која се односи на те велике промене. Микроеволуција претвара вука у чиуау или догу. Макроеволуција претвара рибу у краву или патку. Постоји масивна разлика у опсегу и ефектима између микроеволуције и макроеволуције. Ова грешка у теорији еволуције састоји се у томе што експерименти не подржавају способност да многе мале промене трансформишу једну врсту у другу.
Најзад, постоји и погрешна примена еволуције. Не ради се о грешци у научној теорији, већ у начину на који је теорија злоупотребљава у ненаучне сврхе. Постоје још многа, многа питања о биолошком животу на које еволуција још није дала одговор. А ипак, постоје они који покушавају да трансформишу теорију од биолошког објашњења у метафизичко. Сваки пут када особа тврди да теорија еволуције оповргава религију, духовност или Бога, они измештају теорију ван њених граница. Праведно или не, теорија еволуција постала је антирелигијска алатка за оне које одбацују Бога.
Уопштено говорећи, постоје многи чвсти научни разлози због којих теорију еволуције треба довести у питање. Наука можда може да реши ове грешке или оне могу да, на крају, потпуно убију теорију. Не знамо шта ће се десити, али знамо ово: теорија еволуције је далеко од утврђене, а разумни људи је могу, на научном нивоу, довести у питање.
English
Које су неке грешке у теорији о еволуцији?
