Питање
Шта је слава Божија?
Одговор
Слава Божија је лепота Његовог духа. То није естетска лепота, нити материјална, већ лепота која произилази из Његовог карактера, из свега ко Он јесте. Јаковљева посланица 1:10 позива богаташа да се хвали „својим понижењем", говорећи да слава не подразумева богатство нити материјалну лепоту. Та слава може да крунише човека или да испуни земљу. Она се види у човеку и на земљи, али не потиче од њих, потиче од Бога. Човекова слава је лепота човековог духа, која је пропадљива и на крају нестаје, и зато је понижавајућа, као што нам стих говори. Међутим, Божија слава, која се показује у свим Његовим особинама, никада не пролази. Она је вечна.
Стих из Исаије 43:7 каже да нас је Бог створио за Своју славу. У контексту других стихова, можемо рећи да човек „прославља" Бога јер кроз човека Божија слава се може видети у стварима као што је љубав, музика, јунаштво, итд., кроз ствари које припадају Богу а које ми носимо у „глиненим посудама" (2. Коринћанима 4:7). Ми смо посуде које „садрже" Његову славу. Све ствари које смо у стању да радимо и будемо имају свој извор у Њему. Бог поступа са природом на исти начин. Природа показје Његову славу. Његова слава се показује човековом уму кроз материјални свет на много начина, и често на различите начине различитим људима. Неко може да буде одушевљен гледајући планине, неко други можда воли лепоту мора. Међутим, оно што је иза тога (Божија слава) говори и једнима и другима и повезује их са Богом. На овај начин, Бог може да себе открије свима, без обзира на расу, порекло или место боравка. Као што Псалам 19:1-4 каже: „Небеса славу Божју објављују, дела руку његових небески простор гласи. Дан их дану јавља, ноћ ноћи казује. Нити је то језик, нити су то речи чији глас се свуда не разбира. Њихов звук кроз целу земљу,иде, њихов шум до на крај васељене"
Псалам 73:24 назива небо „славом". Уобичајено је да чујемо хришћане како причају о смрти као да ће бити „примљени у славу", што је израз који је узет из Псалама. Када хришћанин умре, биће примљен у Божије присуство, и у Његовом присуству природно ће бити окружен Божијом славом. Биће одведен на место где Божија лепота буквално пребива – лепота Његовог Духа ће бити тамо, јер ће он бити тамо. Да поновим, лепота Његовог Духа (суштина онога ко Он јесте) је Његова „слава". На том месту, Његова слава неће морати да дође кроз човека или природу, већ ће се јасно видети, као што 1. Коринћанима 13:12 каже: „Јер сад гледамо као помоћу огледала — у загонетки, а онда ћемо лицем у лице. Сада сазнајем делимично, а онда ћу сазнати потпуно, као што сам и сам потпуно познат. "
У људском, земаљском смислу, слава је лепота или живост која почива на земаљској материји (Псалам 37:20, Псалам 49:17), и тиме она бледи. Међутим, разлог што бледи је тај да материјалне ствари не трају. Оне умиру и суше се, али слава која је у њима припада Богу, и враћа му се када смрт или пропадање узме ту материју. Сетите се богаташа који је раније поменут. Стих каже да богаташ треба да се хвали својим понижењем "јер ће проћи као цвет траве". Шта ово значи? Овај стих опомиње богаташа да увиди да његово богатство, снага и лепота потичу од Бога, и да треба да буде скроман уз сазнање да је Бог тај који чини да он буде то што јесте, и да му све што има Он даје. Сазнање да ће нестати као трава је оно што богаташа доводи до увида да је Бог тај од кога потиче слава. Божија слава је извор из којег теку све мање славе.
Пошто је Бог тај од кога потиче сва слава, Он неће поднети тврдњу да слава потиче од човека или од људских идола или из природе. У Исаији 42:8 видимо пример Божије љубоморе због Његове славе. Ова љубомора због Његове славе је оно о чему је Павле говорио у Римљанима 1:21-25, када је говорио да људи радије славе творевину уместо Творца. Другим речима, гледали су објекат кроз који је долазила Божија слава, уместо да Богу дају славу за то – славили су животињу, дрво или човека, као да лепота коју поседују потиче сама из себе. Ово је сама суштина идолопоклонства и веома је уобичајена појава. Сви који су икад живели су починили ову грешку у неком тренутку. Сви ми смо „заменили славу бесмртнога Бога сликом и приликом смртног човека".
Ово је грешка коју многи људи непрекидно праве: поуздају се у земаљске ствари, земаљске односе, своју снагу, таленте или лепоту, или доброту коју виде у другима. Међутим, када ове ствари избледе и пропадну, јер је то неминовно (пошто су само привремени носиоци веће славе), људи падну у очајање. Оно што сви треба да увидимо је да је Божија слава константна, и како путујемо кроз живот видећемо њену манифестацију ту и тамо, у некој особи или шуми, или у причи о нечијој храбрости, без обзира да ли је у питању фикција или стварна прича, или у својим животима. Међутим, све то на крају иде назад Богу. И једини пут до Бога је кроз Његовог Сина, Исуса Христа. Ништа нећемо изгубити. Све ово што је избледело у нашим животима наћи ћемо поново у Њему.
Шта је слава Божија?
