Питање
Зашто није довољно бити добра особа за одлазак на небо?
Одговор
Ако питате већину људи шта треба да се уради да би се ишло у рај (под претпоставком да верују у небо или живот после смрти), преовлађујући одговор би био да се „буде добра особа". Већина, ако не и све религије и светски системи засновани су на етици. Било да је у питању ислам, јудаизам или световни хуманизам, заједничко учење је да је одлазак у рај ствар тога да је особа добра – да прати Десет заповести или принципе Курана или Златно правило. Али, да ли је то оно што хришћанство подучава? Да ли је хришћанство само једна од многих светских религија која подучава да је бити добра особа оно што ће да је одведе у рај? Хајде да проучимо еванђеље по Матеју 19:16-26 за неке одговоре; то је прича о богатом, младом владару.
Прва ствар коју примећујемо у причи је да богати, млади владар поставља добро питање: „Какво добро да учиним да имам живот вечни?″ Постављајући ово питање, он признаје чињеницу да, упркос свим његовим напорима да буде добра особа до сада, нешто недостаје и он жели да зна шта још мора да учини да би добио вечни живот. Међутим, он поставља питање из погрешне перспективе – те која се односи на заслугу („какво добро да учиним"); он није шватио истинско значење Закона, како ће му Исус указати, а то је да закон служи као педагог до Христово времена (Галатима 3:24).
Друга ствар коју примећујемо је Исусов одговор на његово питање. Исус узвраћа питањем зашто пита шта је добро. Исус долази до сржи ствари – да нико није добар и да нико не чини добро осим Бога. Младић функционише под погрешном претпоставком; да је добра особа у стању да заради свој пут на небо. Да би нагласио суштину, Исус каже да, ако младић жели вечни живот, треба да држи заповести. Тиме, Исус се не залаже за праведност засновану на делима. Уместо тога, Исус изазива претпоставку овог младића показујући његово површно разумевање Закона и људске способности.
Одговор младог човека је ефектан. Када му је речено да држи заповести, он пита Исуса: „Које?" Исус наставља нежно да му указује на грешке дајући му други списак закона, тј. оних заповести које се односе на наше односе са другим људима. Може скоро да се осети фрустрација у одговору младића када каже Исусу да је држао све те заповести од своје младости – он инсистира да је био добра особа. Његов одговор је ироничан. Рекавши да је држао све те заповести од своје младости, прекршио је заповест у вези са лажним сведочењем. Да је заиста био искрен, рекао би, да, колико год да се трудио да држи заповести, није успео. Није био потпуно добра особа. Има плитко разумевање Закона и претерано мишљење о сопственим способностима. Такође, осећа да није скроз добра особа и пита Исуса: „Шта ми још недостаје?"
Исус се, затим, супротставља младићевој самоправедности. Каже му да, ако жели да буде савршен – заиста добра особа – мора да прода све што има и да следи Њега. Исус је савршено уочио човеков „недостатак" – његову везаност за богатство. Човеково велико богатство постало је идол у његовом животу. Тврдио је да је држао све заповести, али, у стварности, није чак могао да одржи ни прву, да нема других богова пред Господом! Младић је окренуо леђа Исусу и отишао. Његов бог било је богатство, које је одабрао уместо Исуса.
Исус се, потом, обраћа својим ученицима да их научи једном принципу: „Лакше је камили да прође кроз иглене уши, него да богаташ уђе у царство Божије″. Ово је било шокантно за ученике , који су мислили да је богатство знак Божијег благослова. Али, Исус указује на препреку које богатство обично јесте, да има тенденцију да буде само себи довољно. Његови ученици питају: „Ко онда може да се спасе?" Исус одговара подсећајући ученике да је спасење од Бога: „Људима је ово немогуће, али је Богу све могуће".
Ко може да се спаси? Нико, ако то зависи само од човека! Зашто није довољно бити добра особа да би се ишло у рај? Јер, нико није „добра"особа; постоји само Један који је добар, а то је сам Бог. Нико не може савршено да држи Закон. Библија каже да су сви згрешили и тако су лишени славе Божије (Римљанима 3:23). Библија, такође, каже да је плата за грех смрт (Римљанима 6:23а). На срећу, Бог није чекао да ми некако научимо да будемо „добри"; док смо били у нашем грешном стању, Христос је умро за нас неправедне (Римљанима 5:8).
Спасење није засновано на нашој доброти, већ на Христовој доброти. Ако признамо нашим устима да је Исус Господ и верујемо у нашим срцима да га је Бог дигао из мртвих, бићемо спашени (Римљаима 10:9). Ово спасење у Христу је драгоцени дар и као сви истински дарови, није по заслузи (Римљанима 6:23; Ефесцима 2:8-9). Порука еванђеља је да не можемо никада да будемо довољно добри да идемо на небо. Морамо да признамо да смо грешници који су лишени Божије славе и морамо да будемо послушни заповести да се покајемо од наших греха и да верујемо у Исуса Христа. Само Христос је био „добра особа" – довољно добра да заслужи небо – и Он даје своју праведност онима који верују у Његово име (Римљаима 1:17).
English
Зашто није довољно бити добра особа за одлазак на небо?
