Питање
Шта то значи да чувамо своје срце?
Одговор
Приче 4:23–26 поучава верника: "Од свега што се чува ти највише чувај срце своје, јер су у њему извори живота. Од себе одбаци непоштен говор и обману усана далеко баци од себе. Очи твоје нек гледају право, испред себе ти прикуј свој поглед. Поравњај стазу корака свога и безбедни ће бити сви твоји путеви." Када је Соломон казао да чувамо срце, оно на шта је заиста мислио, је суштина особе, мисли, осећања, жеље, воља и избори који чине ту особу таквом каква је. Библија нам каже да наше мисли понекад одређују ко ћемо постати (Приче 23:7; 27:19). Човеков ум рефлектује ко он заправо јесте, а не само његове речи или дела. Зато Бог испитује човеково срце, а не само његов спољашњи изглед и какав изгледа да је(1.Самуилова 16:7).
Баш као што постоје многе болести и поремећаји који могу да утичу на срце у физичком смислу, постоје и многи поремећаји духовног срца који могу да наруше раст и развој верника. Артеросклероза је стврдњавање артерија због нагомиланих плакова холестерола и стварање ожиљака на зидовима артерија. Исто тако може доћи до стврдњавања духовног срца. Стврдњавање срца се дешава када нам се представи Божја истина, а ми одбијамо да је признамо или прихватимо.
Иако је Египат био погођен једном несрец́ом за другом, када је фараон одбио да ослободи Израелце из њиховог ропства, он је отврднуо у срцу против истине да је Свемогуц́и Бог намеравао да избави свој народ из Египта (2. Мојсијева 7:22; 8:32; 9: 34). У Псалму 95:7–8, Цар Давид је молио свој народ да не отврдну своја срца у побуњенишву портив Бога, као што су то учинили у пустињи. Постоји много ствари које могу да отврдну срце и да воде особу да се одрекне од Бога и баш као што холестерол блокира проток крви, тако и те спречавају да верник има слободан поток Божијег мира и благослове који проистичу од послушности. Да се чувамо од побуњеничког духа и да гајимо дух покорне послушности према Божијој Речи, је дакле први корак у томе да чувамо своје срце.
Шумови на срцу су абнормални обрасци протока крви који су последица дефектних срчаних залистака. Срчани залистци делују као врата која блокирају враћање крви назад у срце. Духовни срчани шумови се дешавају када се верници жале, оговарају, споре и препиру. Много пута верници се упућују да избегавају гунђање, мрмљање и приговарање (Јован 6:43; Филипљанима 2:14). Бавећи се овим стварима, верници преусмеравају свој фокус од планова, циљева и прошлих Божијих благослова према стварима овог света. Бог на ово гледа као на недостатак вере, а без вере је немогуће угодити Богу (Јеврејима 11:6). Уместо тога, хришћанима је наређено да теже да буду задовољни у свему. Верујући да ће Бог обезбедити оно што је неопходно у Његово добро време (Јевреји 13:5). Да се чувамо од духа гунђања и да изграђујемо дух захвалности и поверења је други корак ка чувању срца.
Конгестивна срчана инсуфицијенција је неспособност срца да успешно пумпа крв кроз тело, због слабости у његовим зидовима. Конгестивна срчана инсуфицијенција може настати као резултат хипертензије (високог крвног притиска), инфаркта миокарда (срчаног удара) и абнормалног повец́ања срца. Духовни еквиваленти су бес, препуштање искушењу и понос. Бес делује на тело као отров и у физичком и у духовном смислу и чини верника податљивим на искушење да својим делима и речима повреди друге. Ефесцима 4: 31–32 наводи: „ Свака горчина, и јарост, и гнев, и вика, и хула да се уклони од вас са сваком злоћом. Будите међу собом честити, милосрдни, праштајући један другом — као што је и Бог вама у Христу опростио".
Сваки хришћанин је заробљен у сталном, интензивном рату против демонских сила. Многи од нас постају толико усредсређени да воде спољну духовну борбу, заборављајући да се већином та борба не односи на спољње силе, већ на наш ум и наше мисли. Јаков 1:14–16 нам каже: "Него свако подлеже искушењу на тај начин што га његова сопствена пожуда вуче и мами; тада пожуда зачне и рађа грех, а учињени грех рађа смрт. Не варајте се, драга браћо моја." Грех увек започиње у глави. Код грешника мора прво да се зачне и развије идеја за погрешан поступак, пре него што ће га извршити. Прва линија одбране, самим тим треба да буде одбијање да се уопште мисли о погрешном поступку. Апостол Павле нам каже да заробимо сваку мисао, за да можемо да се уподобимо Божијој вољи (2. Коринћанима 10:3–5).
Приче 16:18 нам кажу да понос води у пропаст. Приче 16:5 кажу: "Господу је мрско свако поносно срце.
Нема сумње да тај неће проћи некажњено. " Понос је био први велики грех Сатане, када је помислио да може да буде као Бог и подстакао једну трећину анђела на побуну на небу (Језекиљ 28:17). Из овог разлога је Сатана збачен са неба. Сатана је исто тако искушао Еву у рајском врту, тако што је апеловао на њен его. Он је рекао: "Наиме, зна Бог да ће вам се, када окусите његов плод, отворити очи, па ћете бити као богови који познају добро и зло"(1. Мојсијева 3:5). Ева је желела да буде мудра као Бог, па се предала Сатанином савету да једе плод са дрвета. Понос је, самим тим био и узрок човековог пада. Сатана није желео човек да послуша Бога, већ да постане сам свој бог—да одређује своју реалност, смисао и морал. Ова сатанска филозофија је основна филозофзофија чарања, секуларног хуманизма и Неw Аге (Њу Ејџ) мистицизма.
Избегавање беса, поноса и искушења такође су критични елементи чувања срца. Апостол Павле нас упуц́ује: „Уосталом, браћо, што год је истинито, што год је часно, што год је праведно, што год је чисто, што год љубазно, што год је на добру гласу, ако је каква врлина, ако је каква похвала, на то мислите" ( Филипљанима 4: 8). Ако пребивамо у овим мислима, то ће нам помоц́и да се око наших срца изгради заштитна ограда.
English
Шта то значи да чувамо своје срце?
