Питање
Шта је несмањива комплексност?
Одговор
Несмањива комплексност је термин који се користи за описивање карактеристике одређених сложених система при чему су им потребни сви њихови појединачни саставни делови да би функционисали. Другим речима, немогуц́е је смањити комплексност (или поједноставити) неумањиво сложен систем уклањањем било ког његовог саставног дела и даље задржати његову функционалност.
Професор Мајкл Бихи са Универзитета Леи, сковао је тај термин у свом основном раду Дарвинова црна кутија, 1996. Он је популаризирао концепт представљајуц́и уобичајену мишоловку као примјер несмањиве комплексности. Типична мишоловка се састоји од пет саставних делова: хватаљке, опруге, чекиц́а, шипке за држање и основе. Према Бихи-ју, ако се било који од ових делова уклони без одговарајуће замене (или барем значајног реструктурирања преосталих делова), цео систем нец́е функционисати. Професор Џон Мекдоналд са Универзитета Делавер оспорио је несмањиву комплексност мишоловке. МцДоналд је направио онлајн флеш презентацију да илуструје свој аргумент (погледајте редуцибилно комплексна мишоловка на хттп://удел.еду/~мцдоналд/олдмоусетрап.хтмл). Бихи је објавио побијање Мекдоналдсове полемике, такође на мрежи (погледајте, А Моусетрап Дефендед: Одговор критицима на хттп://ввв.арн.орг/доцс/бехе/мб_моусетрапдефендед.хтм). И тако се расправа о мишоловци наставља. Али ово није поента. Није суштина питања да ли је мишоловка заиста несмањиво комплексна или не. Срж питања је сам концепт несмањиве комплексности.
Иначе бенигни концепт несмањиве комплексности, подстиче жестоке контроверзе када се примењује на биолошке системе. То је зато што се на њега гледа као на изазов дарвинистичкој еволуцији, која остаје доминантна парадигма у области биологије. Чарлс Дарвин је признао: „Ако би се могло доказати да постоји било какав сложен орган, који никако није могао бити формиран бројним, узастопним, малим модификацијама, моја теорија би се апсолутно сломила“ (Порекло врста, 1859, стр. 158). Бихи тврди: „Несмањиво комплексан систем не може се произвести директно (то јест, континуираним побољшањем почетне функције, која наставља да ради по истом механизму) благим, узастопним модификацијама система прекурсора, јер било који претходник несмањиво комплексног система коме недостаје део је по дефиницији нефункционалан” (Дарвинова црна кутија, 1996, стр. 39).
Треба напоменути да под „нефункционалним“ Бихи не мисли да прекурсор не може да служи ниједној функцији – мишоловка којој недостаје опруга и даље може да послужи као притискач за папир. Он једноставно не може да служи специфичној функцији (хватање мишева) помоц́у истог механизма (чекиц́ са опругом који удара по мишу). Ово оставља отворену могуц́ност да несмањиво комплексни системи могу еволуирати из једноставнијих прекурсора који служе другим неповезаним функцијама. Ово би представљало индиректну еволуцију. Бихи је признао да: „Ако је систем несмањиво комплексан (и стога не може бити произведен директно), међутим, не може се дефинитивно искључити могуц́ност индиректног, заобилазнога пута“ (ибид, стр. 40). У складу са аналогијом мишоловке, док мишоловка са опругом од пет делова није могла да еволуира директно из једноставније, нефункционалне верзије саме себе (и да остане у складу са Дарвиновим концептом еволуције путем природне селекције), могла би еволуирати из притискивача за папир од четири дела. Према томе, према Бихиу, ефикаснија, комплекснија мишоловка која се развија из једноставније верзије себе представљала би директну еволуцију. Комплексна мишоловка која се развија из комплексног утега за папир би представљала индиректну еволуцију. Несмањива комплексност се види као изазов за директну еволуцију.
Такође треба напоменути да еволуција путем природне селекције не делује само на компликацију прекурсорних система. Може их исто тако поједноставити. Дакле, дарвинистичка еволуција може произвести несмањиву комплексност ако ради уназад. Узмите у обзир популарну игру Џенга, игру у којој играчи уклањају дрвене блокове са торња док се не сруши. Кула почиње са 54 дрвена блока. Како играчи уклањају блокове, торањ се смањује у сложености (то јест, има све мање делова) док не постане несмањиво комплексан (то јест, ако се уклони још блокова, торањ ц́е се срушити). Ово илуструје како несмањиво комплексан систем може еволуирати индиректно из компликованијег система.
Бихи тврди да што је мање компликован један несмањиво комплексам систем, вец́а је вероватноц́а да је могао еволуирати индиректним путем (то јест, или еволуцијом из једноставнијег прекурсора који је имао другу функцију или из компликованијег претходника који је изгубио делове). Насупрот томе, што је комплекснији систем који се не може редуковати, то је мања вероватноц́а да је могао еволуирати индиректним путем. Према Бихи-ју: „Како се комплексност система у интеракцији повец́ава, вероватноц́а таквог индиректног пута нагло опада“ (ибид, стр. 40).
Бихи наводи флагеларни систем бактерије Е. цоли, као пример компликованог несмањиво комплексног система за који верује да није могао еволуирати директно (јер је несмањиво комплексан) и највероватније није еволуирао индиректно (јер је изузетно компликован). Есцхерихиа цоли флагеларни систем, је невероватан микроскопски ванбродски мотор који Е. цоли користи за кретање у свом окружењу. Састоји се од 40 појединачних, интегралних делова укључујуц́и статор, ротор, погонско вратило, у-зглоб и пропелер. Ако се било који од ових делова уклони, цео систем нец́е функционисати. Неке од компоненти флагелума постоје негде другде у микроскопском свету. Ови делови такође функционишу као део транспортног система типа ИИИ. Дакле, могли су бити позајмљени из транспорта типа ИИИ (процес познат као коопција). Међутим, вец́ина флагеларних компоненти Е. цоли је јединствена. Они захтевају сопствено еволуционо објашњење, које је за сада загонетно.
Било је огромног противљења несмањивој комплексности унутар дарвинистичког табора. Неке од ових критика су валидне, неке нису. Исто тако, мора се водити рачуна да се истраже тврдње које износе заговорници несмањиве комплексности. Неки од биолошких примера које су заговорници раније цитирали изгледа да се сада могу смањити. Ово не поништава сам концепт, нити негира стварне примере несмањиво комплексних биолошких система (као што је бактеријски флагелум Е. цоли). То само показује да научници могу да греше, као и сви други.
Укратко, несмањива комплексност је аспект теорије интелигентног дизајна који тврди да су неки биолошки системи толико сложни и толико зависни од више сложних делова, да нису могли да еволуирају случајно. Уколико се сви делови система не развијају у исто време, систем би био бескористан, а самим тим би заправо био штетан за организам, те би стога, према „законима“ еволуције, био природно одбачен из организма. Док несмањива комплексност не доказује експлицитно интелигентног Дизајнера и не оповргава коначно еволуцију, она дефинитивно указује на нешто изван случајних процеса у настанку и развоју биолошког живота.
English
Шта је несмањива комплексност?
