Питање
Моноенергизам насупрот синергизма – које виђење је исправно?
Одговор
Ова тема је била у центру великих дебата током црквене историје. Није претерано рећи да ова расправа задире у само срце јеванђеља. Прво да дефинишемо два термина. Када говоримо о моноенергизму и синергизму, у теолошком смислу говоримо о томе ко доноси наше спасење. Моноенергизам, који потиче од грчке сложенице која значи „радити сам" је виђење да само Бог утиче на наше спасење. Ово виђење потиче првенствено из калвинистичке и Реформатоске традиције и блиско је повезано са оним што је познато као „доктрина благодати". Синергизам, који такође потиче од грчке сложенице и значи „радити заједно" је виђење да Бог ради заједно са нама у остварењу спасења. Док је моноенергизам блиско повезан са Џоном Калвином, синергизам је повезан са Јаковом Арминијем, и његово виђење је у великој мери обликовало модерно еванеђеоско размишљање. Калвин и Арминије нису творци овог виђења, али су најпознатији заступници калвинизма и арменијанизма.
Ова два виђења су била тема великих дебата у раном 17. веку, када су следбеници Арминија штампали Пет тачака приговора (Тхе Фиве Артицлес оф тхе Ремонстранце (ФАР)), документ који тврди у чему се њихова теоогија разликује од Калвина и његових следбеника. Кључна тачка у овој расправи је разлика између калвинистичке доктрине безусловног одабира и арменијанске доктрине условног одабира. Ако неко верује да је одабир безуслован, тада ће та особа да има тенденцију ка синергистичком виђењу.
Виђење безусловног одабира налази се у Вестминстерском исповедању вере: „Оне који су преодређени за живот, Бог је, пре него што је свет настао, према свом вечном и непроменљивом циљу, и тајном плану и доброј вољи, одабрао у Христу, за вечну славу, на основу своје благодати коју ничим нисмо заслужили, без икакве предвиђене вере или добрих дела, или истрајавања у њима, или било којој другој ствари у творевини, као услове, или разлоге којим би био подстакнут; и све то на славу његове величанствене благодати (Вестминстерско исповедање вере, ИИИ.5, додат нагласак). Као што можемо да видимо, безусловни одабир поучава да је Божији избор одабраних заснован само на Божијој доброј вољи, ничему више. Штавише, Његов избор у одабиру није заснован на Његовом предвиђању да ће особа поверовати или било којим добрим делима или истрајавању те особе било у вери или добрим делима.
Два класична библијска одељка подупиру ову доктрину. Прва је у Ефежанима 1:4-5: „Јер нас је у њему изабрао пре стварања света — да будемо свети и непорочни пред њим, одредивши нас унапред у љубави, благонаклоношћу своје воље, да нас Христовим посредством усини." Према овом одељку, Бог нас је одабрао да будемо у Христу – свети и безгрешни – пре стварања света, и тај избор је био заснован на „сврси Божије воље". Други одељак је у Римљанима 9:16: „Стога, дакле, не зависи од онога који хоће, нити од онога који трчи, него од милостивога Бога." Божији избор не зависи од било чега што радимо или верујемо, већ искључиво од слободе одлучивања Божије милости.
Суштина калвинизма и моноенергистичког аргумента је да Бог делује суштински на спасавању људи а не на томе да их учини да буду подесни за спасење. Пошто су сви рођени у греху, због своје грешне природе (потпуне покварености), људи ће увек одбацивати Бога. Због тога Бог мора да делује спасавајући одабране без предуслова који треба да испуне, као што је вера. Да би поклонио благослов спасења и вечног живота одабранима, Бог прво мора да плати за њихове грехе (ограничено искупљење). Ова благодат и спасење тада морају да се примене на одабране, и тако Свети Дух примењује ефекат спасења на одабране, обнављајући њихов дух или привлачећи их у спасење (неодољива благодат). Коначно, оне које је Бог спасао одржаће до краја (истрајност светих). Од почетка до краја, спасење је у свим аспектима дело Божије, и искључиво Његово – моноенергизам! Суштина је да су људи стварно спасени – одабрани. Размотри Римљанима 8:28-30. У том одељку видимо да постоји група људи који су по Божијој одлуци позвани. Те људе он препознаје као оне који воле Бога. Ти људи су такође они које је у стиховима 29-30 преодредио, позвао, оправдао и прославио. Бог је тај који покреће ову групу људи (оне који воле Бога, одабране) од предзнања до славе, и нико није успут изгубљен.
Као подршка синергистичком аргументу, обратимо пажњу на Пет тачака приговора. „Да је Бог, пема вечном и непроменљивом циљу у Исусу Христу његовом Сину, пре стварања света, одредио, из грешне људске расе, да у Христу због Њега, и кроз Њега, спасе оне који ће по благодати Светог Духа веровати у Његовог сина Исуса, и истрајати у вери и послушности, кроз ову благодат, све до краја; и са друге стране, оставити непоправљиве и неверујуће у греху и гневу, и осудити их као отуђене од Христа, према речима Јовановог јеванђеља 3:36: „Ко верује у Сина има вечни живот; а ко је непослушан Сину неће видети живота, него гнев Божији остаје на њему." (Пет тачака приговора, додат нагласак). Овде видимо да спасење зависи од вере и истрајности особе. Оно што условни одабир говори је да смо ми одлучујући фактор нашег спасења, тј наша способност да изабремо Исуса и останемо уз Њега. Сада ће Арменијанци тврдити да је наша способност да изаберемо Исуса резултат универзалне благодати коју Бог даје свима и која неутрализује утицај пада у грех и дозвољава човеку да изабере или одбаци Христа. Другим речима, Бог мора да учини нешто да би само омогућио да избор спасења буде могућ, али на крају, наш је избор тај који нас спасава. Библијски стихови које користи прва тачка сигурно потврђују да они који верују имају вечни живот а они који одбаце Христа немају вечни живот, тако да изгледа као да има неке библисјке основе за потврду ове доктрине. Тиме, синергистички аргумент тврди да је Бог тај који чини да спасење буде могуће, али до нас је да ли ће се спасење заиста десити.
Дакле, док моноенергизам тврди да је Бог и неопходан и довољан услов за наше спасење, синергизам се слаже да је Бог неопходан услов, али негира да је Он довољан. Наша слободна воља плус Божије деловање је оно што чини да то буде довољно. Логички говорећи, требало би да будемо у стању да видимо недостатак у синергистичком аргументу – да Бог у суштини никога не спасава. Ово ставља одговорност за спасење на нас, јер смо ми они који би требало да учинимо да спасење буде реално уз помоћ вере у Христа. Ако Бог у суштини никога не спасава, онда је могуће да нико неће бити спасен. Ако Бог није тај који никога не спасава, како објашњавамо одељке као што су Римљанима 8:28-30? Сви грчки стихови у том одељку су у аористу/индикативу, што значи да је дело које је ту описано потпуно; нема ништа што се у том одељку некако подразумева. Из Божије перспектве спасење је већ спроведено. Даље, четврти приговор каже да је Божија благодат неодољива, и пети приговор тврди да они који су одабрали Божију благодат могу такође да отпадну од те благодати и „врате се у постојећи зли свет" и тиме „изгубе благодат". Ово виђење је контрадикторно у односу на јасно библијско учење, у односу на вечну сигурност спасења верника.
Ако је то случај, како онда да реагујемо на библисјку подршку условном одабиру (Јован 3:36)? Не можемо да порекнемо да је вера неопходна да би спасење било „сигурно" у нашим животима, али где је ту вера по питању спасења (Ордо Салутис)? И опет, ако узмемо у обзир Римљанима 8: 29-30, видимо логички напредак спасења. Оправдање, које се типично узима у обзир када се разматра спасење по вери, четврто је на списку, а пре њега су предзнање, предестинација, и позвање. Позвање може да се подели на следеће: регенерацију, евангелизацију, веру и покајање. Другим речима, „позив" (ефективни позив, назван тако од стране теолога Реформације), прво мора да укључује наново рођење од стране Светог Духа (Јован 3:3). Затим долази проповедање јеванђеља (Римљанима 10:14-17), за којим следи вера и покајање. Међутим, пре него што се било шта од тога деси, логички мора да пре тога следи предзнање и предестинација.
То нас доводи до питања предзања. Арменијанци ће тврдити да се предзнање односи на то да Бог унапред зна за веру одабраних. Ако је то случај, тада Божији избор који је на нама више није заснован на „његовој доброј вољи", већ на нашој могућности да га одаберемо, упркос нашој грешности која је, према Римљанима 8:7 непријатељски настројена према Богу и није у стању да то учини. Арменијанско виђење предзнања је такође контрадикторно у односу на јасно учење из претходно поменутих стихова као подршка за безусловни одабир (Ефесцима 1:4-5 и Римљанима 9:16). Ово виђење у суштини одузима Богу Његову сувереност и ставља одговорност за спасење право на рамена бића које је у потпуности неспособно да себе спасе.
У закључку, тежина логичких доказа и библијских стихова подупиру моноенергистичко виђење спасења – Бог је аутор и извођач нашег спасења (Јеврејима 12:2). Онај који је запопочео добро дело у нама довршиће га у дану Исуса Христа (Филипљанима 1:6). Моноенергизам нема само дубоки утицај на то како видимо спасење, већ и на евангелизацију. Ако је спасење искључиво базирано на Божијој благодати спасења, тада нема простора да се хвалимо, и сва слава иде Њему (Ефесцима 2:8-9). Уз то, ако Бог заиста спасава људе, тада наши евангелизациона напори морају да донесу плод јер је Бог обећао да ће спасити одабране. Моноенергизам говори о већој Божијој слави!
Моноенергизам насупрот синергизма – које виђење је исправно?
