Питање
Шта је наративна теологија?
Одговор
Наративна теологија или како се некад зове „постлиберална" теологија развила се током задње половине 20.века. Започела ју је група теолога на Богословском факултету Универзитета „Јејл" (Yале Дивинитy Счоол). Њени оснивачи, Џорџ Линдбек, Хамс Вилхем Фреј И други учени људи били су инспирисани Карлом Бартом,Томом Аквинским и до одређене мере „новом теологијом" (ноувелле тхéологие), правцем размишљања који је предлагао реформу римокатоличкој цркви, који су предводили француски римокатолици, као што је Хенри де Лубак.
Наративна теологија је идеја употреба хришћанске теологије Библије треба да се усредсреди на наративно представљање вере, а не на развој листе предлога који долазе из Библије и који се обично називају „системска теологија". У принципу, наративна теологија је прилично широк појам, али често то је приступ теологије које првенствено обраћа пажњу на значење у причи. Овом се, обично, придружи одбацивање значења из предложених истина или њене системске теологије.
У неким другим приликама, наративна теологија се повезује са идејом да не треба само да учимо принципе, правила или законе из Библије, већ да треба да учимо о односу са Богом и како да одиграмо нашу улогу унутар шире слике нашег спасења. Постоје многе расправе и критике на рачун наративне или постлибералне теологије и њених главних тема, као што су немерљивост, секте, фидеизам, релативизам и истина.
Ипак, када се исправно употребљава, наративна теологија може да обезбеди камен темељац за системску теологију и за библијску теологију (нпр. прогресивна историја откривања Бога човечанству). Наративна теологија подучава да се на Библију гледа као на причу Божије комуникације са људима. Они који подржавају наративну теологију сматрају да то не значи да Библија не доноси истините тврдње, већ да је главна сврха Писма да бележи однос између Бога и Његовог народа и како ми данас, у овом постмодерном свету, можемо да наставимо ту причу. Ово треба да има предност над строгом анализом системске теологије. Подржаваоци наративне теологије заступају и да је мање вероватно да ће наративна теологја да извуче стихове ван контекста да би подупрла доктринарне ставове.
Постоје и други аспекти наративне теологије који су корисни. На пример, библијске приче су ту да нас подучавају истини; ми треба да учимо из тих истина и да примењујемо те лекције на наше животе. Као такве, треба да тумачимо и применимо те приче према првобитној намени бибљских писаца – зато су приче биле сачуване за нас (види Римљанима 15:4). Други позитивни утицај наративне теологије је да јача вредност заједништва. У модернисм временима, људи су, често, хришћанство усредсредили око вере појединца, али библијска прича о Божијем односу са Његовим народом нас подсећа да је заједништво од основне важности.
Истина је да је Библија садржи огромне количине проповедања намењеног да нам пренесе истину, тако да је битно да присвојимо неке облике наративне теологије. Међутим, наративна теологија има својих проблема, посебно када се неодговорно користи. Ово се, чак, појављује и у конзервативним круговима. Ово је посебно истина када учитељи и проповедници не обраћају пажњу на изворно значење Библије, већ их води њихова интуиција или сопствени одговори на Библију. Као резултат тога, нарација је често штетна.
Наративна теологија је често злоупотребљавана када људи одлуче да нарација нема, у својој основи, систематску теологију или да, у основи, та теологија није позната. У тим случајевима, подразумева се да лекције из проповедања могу да се разумеју независно од погледа изворних писаца или аутора самог текста. Као резултат тога, настају лажна учења када се заговорници наративне теологије удаљавају од саме приче ка примени и не извршавају разумну анализу Библије. Али, у стварности, ово не може да се чини. Можда се најочигледнији утицај наративне теологије налази у покрету настајуће цркве која нема поверења, нити пуно цени систематску теологију.
Заступници наративне теологије, посебно у настајућој цркви, тврде да теологија није нешто у вези са чиме може да се буде догматски настројен. Они кажу да су „добри људи" дошли до различитих закључака током година, па чему доношење закључака о теологији уопште? Из њихове перспективе, теологија није нешто конкретно, апсолутно и ауторитативно. Они сматрају, да су у прошлости, људи веровали на један или на други начин; неко је био у праву, а неко није.
Као резултат овога, у неким црквама данас, постоји јако раширен релативизам. Нико изгледа не зна ко је у праву, а ко није. А оно што је најгоре је да то, изгледа, никог не брине. Као последица тога, црква пада у замку секуларног постмодернизма, по коме оно што је истинито за једну особу, не мора да буде истинито и за другу. Црква толерише све и свашта и не стоји ни иза чега.
Неки заговорници наративне теологије, као што је покрет настајуће цркве, потпуно прекида са проповедањем. Неко може да седи у кругу вршњака и да говори о томе шта Бог за њега представља тог посебног дана или недеље. Они ће, можда, споменути и Библију која има везе са њиховим путовањем. Али, њихова искуства и осећања су главна ствар, а не Божија Реч. Они проповедају причу или читају одломак и стану. Не постоји потреба да се неко упозори, укори или позове на неко деловање. Особа се не прилагођава ауторитету неке библијске изјаве, већ се Библија употребљава да би се ојачале телесне жеље.
Црква треба да буде стуб и подршка истини (1. Тимотеју 3:15), а истина је скуп доктрина наведених у Библији кроз особу Исуса Христа. Иако има својих корисних страна и на друге начине, као што смо видели, наративна теологија тежи да се обраћа посмодернистима који воле да обликују своју религију и свог „Бога" на основу оног како се осећају тог дана у вези са одређеним одељком из Библије.
English
Шта је наративна теологија?
