Питање
Ко заиста „замишља да је Бог" – лекар који обавља еутаназију над пацијентом, или онај који продужава живот пацијенту од неизлечиве болести?
Одговор
Ово питање износи на површину нека разматрања која нису очигледна у вези са одлуком о окончању живота. За многе људе је примарно да ли живот може да има „смисао" изнад неког прага бола или губитка виталних функција. Један од проблема у процени тог „смисла" је често субјективна природа доношења одлука.
Дубље разматрање је везано за Божију вољу, Даваоцу живота и мудрости – мудрости која је очајнички потребна у сред животне патње (Псалам 27:11; 90:12). Бог је тај који животу даје смисао све до тренутка смрти. Живот, као дар од Бога требало би очувати. Сам Бог је суверен над временом и начином на који ћемо умрети. Лекар који даје третман да би спасао живот не „изиграва Бога", већ поштује Божији дар.
Сукобљена мишљења у вези са окончањем нечијег живота су два екстрема. Са једне стране су они који промовишу еутаназију, или милосрдно убијање: патња је зло и мора да се елиминише, ако је потребно и убијањем онога који пати. Са друге стране су они који сматрају да је живот светиња, да би га по сваку цену требало продужити, коришћењем све доступне технологије.
Проблем у вези са првим виђењем је, осим чињенице да је еутаназија убиство, да Свето писмо нигде не говори да би требало да избегнемо патњу по сваки цену. У суштини, верници су позвани да пате налик Христу да би испунили Његову праведну и откупљујућу сврху која је у нама (1. Петрова 2:20-25; 3:8-18; 4:12-19). Често се дешава да тек пошто се особа у потпуности разочара због огромне патње и губитка заиста почне да вреднује оно што је стварно битно и може да напредује у Божијем плану.
Код другог виђења, постоји компликација у вези са виђењем „живота". Када се живот заиста окончава? Класична илустрација за то је такозвано трајно вегетативно стање у коме особа може да проведе много година тако што јој дају храну и течност. Многи сматрају да такви пацијенти немају когнитивне функције и да због тога у њима уопште нема „живота". Неуролози мере пацијентове реакције на одређене неуролошке стимулансе у покушајвау да обавесте оне који доносе одлуке. Други, међутим, сматрају да ако особа у овом стању има откуцаје срца, онда постоји нада, и живот мора да се сачува, па макар и уз помоћ машина.
Најбољи одговор налази се негде између ова два виђења. Хришћанин ће покушати да сачува живот, али постоји разлика између очувања живота и пролонгирања смрти. Вештачко одржавање привида животних функција, само зато што неко не може да дозволи да вољена особа умре заиста значи „играти се Бога".
Смрт свима долази у „одређено" време (Јеврејима 9:27). Када тело пацијента почне да се гаси, када медицинска интервенција не би излечила већ само пролонгирала природни процес умирања, тада није неморално искључити машине и дозволити особи да умре. За ово је потребна мудрост. Насупрот томе, активно убрзавање смрти је погрешно и то онда значи „играти се Бога". Пасивно ускраћивање спасоносног третмана такође може да буде неисправно. Међутим, не грешимо ако дозволимо да живот тече својим током, пружањем палијативне бриге, и дозвољавањем да особа умре у време кад је Бог одредио.
Ако се све ово узме у обзир, јасна и присутна опасност варијанте „играти се Бога", постоји у обе крајности: Елиминисањем патње по сваку цену, и коришћењем сваке могуће терапије по сваку цену. Уместо да се играмо Бога, препустимо Богу да буде Бог. Свето писмо нам говори да се ослонимо на Бога за сву мудрост (Јаковљева 1:5) и да проценимо, док још живот постоји, шта је у њему битно (Проповедник 12).
English
Ко заиста „замишља да је Бог" – лекар који обавља еутаназију над пацијентом, или онај који продужава живот пацијенту од неизлечиве болести?
