Питање
Које су опасности постмодернизма?
Одговор
Једноставно речено, постмодернизам је филозофија која потврђује нити објективну нити апсолутну истину, поготово по питању религије и духовности. Када се виђење постмодернизма постави насупрот истинитих тврдњи по питању Бога и религиозне праксе, постмодерно виђење се види у тврдњи: „То може да буде истина за тебе, али не и за мене". Иако такав одговор може да буде у потпуности исправан када се ради о разговору о омиљеној храни или врсти уметности, такав начин размишљања је опасан када се примени на стварност јер меша питање мишљења са питањем истине.
Израз „посмодернизам" дословно значи „после модернизма" и користи се да на филозофски начин опише текуће доба које је дошло после времена модернизма. Постмодернизам је реакција (или тачније, разочарана реакција) на неиспуњена обећања модернизма да је људски разум довољан да би побољшао човечанство и учинио да свет буде боље место. Пошто су нека од веровања модернизма да апсолутне истине заиста постоје, постмодернизам покушава да „исправи" ствар елиминисањем апсолутне истине и чинећи да све (укључујући и емпиријску науку и религију) постане релативно за жеље и убеђења неке особе.
Опасност постмодернизма се може видети као спирално пропадање надоле које почиње одбацивањем апсолутне истине, која онда води ка томе да изгубимо моћ да разликујемо ствари по питању религије и вере, и кулминира филозофијом религиозног плурализма који каже да ниједна вера нити религија нису објективно истините и зато ниједна не може да тврди да је ова или она религија исправна а друга не.
Опасности постмодернизма — #1 – Релативна истина
Постомодернистичко становиште релативне истине је ишод деловања многих генерација филозофског размишљања. Од Августина до Реформације, интелектуални аспекти Западне цивилизације и концепт истине били су под доминацијом теолога. Међутим, почевши са Ренесансом, од 14. до 17. века, мислиоци су поново почели да уздижу човечанство у центар стварности. Ако би неко гледао на периоде историје као на породично дрво, Ренесанса би била бака модернизма а Просветљење би било њена мајка. Рене Декартово — „мислим, дакле јесам" осликава почетак овог периода. Бог више није био средиште истине, већ човек.
Просветљење је на неки начин, потпуно наметање научног модела рационалности на све аспекте истине. Његове тврдње су да се само научни подаци могу објективно разумети, дефинисати и одбранити. Истина у односу на религију је била одбачена. Филозоф који је допринео идеји релативне истине је је Прус Имануел Кант и његово дело Критика чистог разума, које се појавило 1781. Кант је тврдио да је немогуће имати право знање о Богу, тако да је поделио знање између „чињеница" и „вере". Према Канту, „Чињенице нису ни у каквој вези са истином." То је имало за ишод да су духовна питања приписана домену личног мишљења, док је само емпиријским наукама дата дозвола да говоре истину. Док је модернизам веровао у апсолутне истине у науци, Божије посебно откривење (Библија) је била протерана из домена истине и сигурности.
Из модернизна је потекао постмодернизам и идеје Фридриха Ничеа. Као светац заштитиник постмодернистичке филозофије, Ниче се држао „перспективизма", који каже да је сво знање (укључујући науку) ствар перспективе и тумачења. Многи други филозофи су се надоградили на Ничеов рад (на пример, Фокалт, Рорти и Лотар) и на исти начин су одбацили Бога и генерално религију. Они су такође одбацили било какву могућност апсолутне истине, или како је то Лотар срочио, одбацили су метанаратив (истину која надилази све људе и културе).
Овај филозофски рат против објективне истине имао је за ишод посмодернизам који је у потпуности био у супротности са идејом о апсолутним истинама. Такав начин размишљања природно одбацује све што тврди да је истина без грешке, као што је то Библија.
Опасности посмодернизма — #2 – Губитак разборитости
Велики теолог Тома Аквински је рекао: „Задатак филозофа је да прави разлику". Оно што је мислио је да истина зависи од способности да разликујемо – способности да разабирамо „ово" од „оног" у домену знања. Међутим, ако објективна и апсолутна истина не постоје, тада све постаје ствар личног тумачења. За постмодерног мислиоца, аутор неке књиге не поседује исправно тумачење свог рада; читаоц је онај који у ствари одређује шта књига значи – процес који се зове деконтрукција. И пошто постоји мношво читалаца (насупрот једног аутора), постоји много исправних тумачења.
Таква хаотична ситуација чини да је немогуће да се направе смислене или трајне разлике између тумачења јер нема мерила које може да се користи. То посебно важи за питања вере и религије. Покушавати да направимо исправну и смислену разлику у области религије нема више смисла него дебата да ли чоколада или ванила имају бољи укус. Постмодернизам каже да је немогуће да објективно донесемо пресуду између тврдњи које се такмиче међу собом.
Опасности постмодернизма — #3 – Плурализам
Ако не постоји апсолутна истина, и ако не постоји начин да направимо смислену разлику између доброг и лошег међу различитим верама и религијама, тада је природан закључак да сва убеђења морају да буду пођеднако исправна. Исправан израз за ово практично деловање постмодернизма је „филозофски плурализам". Код плурализма, ниједна религија нема право да објави да је она истинита а да су друге религије лажне, па чак ни инфериорне. За оне они се залажу за филозофски религиозни плурализам, нема више никакве јереси, осим можда виђења да постоје јереси. Д.А. Карсон подвлачи бригу конзервативног евангелизма у вези са опасностима које види у плурализму: „У мојим најмрачнијим расположењима понекад се питам да ли је ружно лице онога што сматрам за филозофски плурализам најопаснија претња за јеванђеље од почетка гностичке јереси у другом веку."
Ове прогресивне опасности постмодернизма – релативна истина, губитак расуђивања, и филозофски плурализам – представљају претњу хришћанству јер колективно одбацују Божију Реч као нешто што нема прави ауторитет над човечанством и способност да се покаже као истина у свету конкурентских религија. На који начин хришћанство реагује на ове изазове?
Одговор на опасности посмодернизма
Хришћанство тврди да је апсолутно истинито, да постоје значајне разлике у погледу исправног и неисправног (као и духовна истина и лаж), и да је исправно у својим тврдњама о Богу а да све друге супротне тврдње других религија нису исправне. Такво становиште код постмодернизма провоцира узвике да је то „ароганција" и „нетолеранција". Међутим, истина није ствар става или пристрасности, и када се пажљиво испита, основе постмодернизма се лако уруше, откривајући да су тврдње хришћанства и веродостојне и снажне.
Прво, хришћанство тврди да постоји апсолутна истина. У ствари, Исус конкретно каже да је послат да учини једно: „Да посведочи за истину" (Јован 18:37). Постмодернизам каже да њедну истину не треба потврдити, али то гледиште је самопоражавајуће – оно потврђује бар једну апсолутну истину: да ниједну истину не треба потврдити. То значи да постмодернизам ипак верује у апсолутну истину. Његови филозофи пишу књиге које тврде да очекују да њихови читаоци пригрле то као истину. Један професор је то поједноставио овако: „Када неко каже да не постоји нешто тако као што је истина, они траже да им не верујеш. Онда немој."
Друго, хришћанство тврди да постоје значајне разлике између хришћанске вере и других веровања. Треба да разумемо да они који тврде да смисаоне разлике не постоје, у ствари праве ту разлику. Они покушавају да покажу разлику у ономе што они верују да је истина и тврдње хришћанства. Постмодерни аутори очекују од својих читалаца да дођу до правих закључака о ономе што су написали и да ће исправити оне који тумаче њихов рад другачије него што су намеравали. Опет, њихово становиште и филозофија доказују да су самопоражавајуће јер се жарко труде да направе разлику између оног што верују да је исправно и оног што виде као лажно.
Коначно, хришћанство тврди да је универзално истинито у ономе што каже по питању човекове грешне позиције пред Богом, Христове жртве за грешно човечанство, и одвојености између Бога и сваког ко изабере да не прихвати оно што Бог каже о греху и потреби за покајањем. Када се Павле обратио Стоичким и Епикурејским филозофима на Аеропагу, рекао је: „Не гледајући, дакле, на времена незнања Бог сада налаже људима да се сви свуда покају" (Дела 17:30). Павлова тврдња није била: „Ово важи за мене, али можда не и за вас", већ је био искључив у својој и универзалној (метанаратив) заповести од Бога свима упућеној. Сваки постмодерниста који каже да Павле није у праву греши у својој плуралистичкој филозофији, која каже да ниједна вера нити религија није неисправна. Да поновимо, постмодернизам крши сопствено виђење да је свака вера пођеднако исправна.
Баш као што није арогантно да наставник математике инсистира на томе да је 2+2=4, или да бравар тврди да само један кључ може да отвори закључана врата, није арогантно за хришћанина да стане против постмодернистичког виђења размишљања и инсистирања да је хришћанство истинито и да је све супротно лаж. Апсолутна истина заиста постоји, и постоје последице за грех. Док плурализам може да буде пожељан по питању хране коју више волимо, није користан у питањима истине. Хришћанин би требало да презентује Божију истину у љубави и једноставно пита било ког постмодернисту кога љуте искључиве хришћанске тврдње: „Јесам ли вам постао непријатељ зато што вам истину говорим?" (Галатима 4:16).
Које су опасности постмодернизма?
