Питање
Како се психологија слаже са библијским саветовањем?
Одговор
Световној психологији која се првенствено заснива на учењима Сигмунда Фројда, Карла Јунга и Карла Роџерса нема места у библијском саветовању, као ни неким врстама хришћанског саветовања које за свој основ узимају психологију, а не Библију. То не значи да хришћански саветник не може да буде и библијски саветник, али сувише често виђамо примере да хришћански саветници раде по принципима психологије.
Психологија је академска дисциплина која се бави научним проучавањем менталних процеса и понашања, као и применом тог знања на различите сфере људског деловања. Психологија је хуманистичка наука. Хуманизам афирмише људску вредност и достојанство који се темеље на способности спознаје исправног и погрешног, а позива се на универзалне људске особине, нарочито рационалност. Хуманизам негира веру која није заснована на разуму, натприродне појаве и Библију. Дакле, психологија је човеков начин да покуша да швати и поправи своју духовну страну али без препознавања духовности. Библија говори да је човечанство имало другачији почетак од свих осталих створења. Човек је створен по Божијем обличју и тек кад је Бог удахнуо живот у њега постао је жива душа (1. Мој. 1:26, 2:7). Библија се у самој бити бави човековом духовношћу, почевши од пада у грех и његових последица, а нарочиту пажњу поклања човековом односу са Богом. Грех је тај који нас одваја од Бога и зато нам је потребан Искупитељ који ће обновити тај однос.
Световна психологија се, с друге стране, темељи на идеји да је човек суштински добар и да одговоре на проблеме мора потражити у себи. Уз помоћ психотерапеута пацијент улази у лавиринт свог ума и “ради” на својим емоцијама да би пронашао узрок својих проблема. Међутим, Библија даје сасвим другачију слику човековог стања. Он је мртав у својим гресима (Ефесцима 2:1) и његово срце је преварно и изнад свега опако (Јеремија 17:9). Жртва је тоталне изопачености (Римљанима 3:10-23). Копање по таквом уму да би се пронашло ментално здравље је јалов посао, као да тражите ружу у септичкој јами.
Човек је створен безгрешан, али се побунио против Бога. Адамов грех је променио њега и цело његово потомство, доносећи физичку и духовну смрт (1. Мој. 2:17; 5:5; Римљанима 5:12; Ефесцима 2:1). Решење за човекове духовне проблеме је наново рођење тј. духовно оживљавање (Јован 3:3, 6:7; 1. Петрова 1:23). Човек се рађа наново када поверује у Исуса Христа. То значи да је шватио да је Исус отелотворени Бог, Бог у телу човека (Јован 3:16, 1:1-3) који је платио за наше грехе када је умро на крсту. Бог је показао да прихвата његову жртву кад га је ускрснуо из мртвих (Римљанима 4:24-25).
Библијски саветници који се разликују од психотерапеута и неких хришћанских саветника сматрају Библију јединим извором свеобухватног и детаљног приступа у саветовању (2. Тимотеју 3:15-17; 2. Петрова 1:4). Библијско саветовање дозвољава Богу да сам проговори кроз своју истиниту реч (2. Тимотеју 2:15). Оно се ослања на Библију и тежи да служи у љубави истинитог живог Бога која се обрачунава са грехом и доводи до послушности.
Психотерапија се темељи на човековим потребама. Међу њима доминирају самопоуздање, љубав, прихватање и осећај вредности. Сматра се да су људи срећни, добри и морални онда када су те потребе испуњене, а када нису људи су несрећни, пуни мржње и неморални. Свето писмо с друге стране учи да је Бог тај који мења наше тежње и да права срећа долази само када човек чезне за Богом. Људи који траже самопоуздање, љубав и вредност могу бити срећни ако их пронађу, али остаће усредсређени само на себе. Али зато су људи који теже за Богом, његовом мудрошћу и славом задовољни, срећни, послушни и корисни у свом раду за Бога.
Док световни психотерапеути покушавају да помогну пацијенту да пронађе снагу унутар себе како би задовољио своје потребе, већина хришћанских саветника види Исуса Христа као исцелитеља људске душе. Они потичу пацијента да швати колико га Бог воли и да је доказ његове вредности у Божијим очима Исусов крст. Крст подиже пацијентово самопоуздање и испуњава потребу да буде вољен. Али, Исус Христос је јагње Божије које је жртвовано за све грешнике. Божија љубав у ствари уништава самопоуздање и чини сувишном нашу непрестану потребу да га пронађемо. Она производи поштовање према Исусу Христу који нас је заволео и дао живот за нас. Бог у својој љубави не задовољава нашу потребу да будемо вољени такви какви јесмо, већ нас воли упркос томе што јесмо и учи нас како да волимо њега и своје ближње (1. Јованова 4:7-5:13).
Када грешник дође код секуларног психолога да би задовољио своје потребе и пронашао радост, самопоуздање и испуњење, он с тог саветовања неће отићи задовољан. Исус каже да морамо да умремо себи и наново се родимо. Треба да одбацимо стару природу а не да је поправљамо, и да обучемо нову природу која живи за Христа и тражи да му служи. Хришћански саветници управо у томе помажу својим пацијентима следећи библијско учење. Они саветовање виде као пасторалну службу у којој циљ није подизање самопоуздања већ рад на посвећењу тј. расту у побожности.
Како се психологија слаже са библијским саветовањем?
