Питање
Шта је виша филолошка критика?
Одговор
Једноставно речено, виша филолошка критика је метод који се користи да бисмо одредили шта је стајало у оригиналним библијским списима. Оригинали рукописа Светог писма су изгубљени, сакривени или више не постоје. Оно што сада имамо су десетине хиљада копија оригиналних списа који датирају од првод до петнаестог века наше ере (за Нови завет) и од четвртог века пре наше ере до петнаестог века наше ере (за Стари завет). У овим рукописима постоји много мањих и неколико већих разлика. Виша филолошка критика је проучавање ових рукописа у покушају да се одреди какви су заиста били оригинални списи.
Постоје три основна метода више филолошке критике. Први је Теxтус Рецептус. Теxтус Рецептус је био рукопис Светог писма који је саставио Еразмо Ротердамски у 16. веку. Узео је ограничени број рукописа којима је имао приступ и сакупио их у оно што ће постати познато као Теxтус Рецептус.
Други метод је познат као Византијски тип текста. Он узима све рукописе који су данас доступни, пореди разлике и бира текст који изгледа као највероватнији на основу тога колико пута се реч појављује. На пример, ако у 748 рукописа пише „он је рекао" а у 1429 рукописа стоји „они су рекли", Византијски тип текста ће одабрати „они су рекли" као оно што највероватније пише у оригиналу. Не постоје значајни преводи Светог писма који су засновани на Византијском типу текста.
Трећи метод је критички или еклектички метод. Еклектички метод подразумева разматрање екстерних и интерних доказа за одређивање текста који је највероватније исти као оригинал. Ектерни докази подстичу нас да постављамо ова питања: у колико рукописа се текст појављује? Који су датуми ових рукописа? У којој области света су пронађени ови рукописи? Интерни докази подстичу ова питања: Шта је могло да проузрокује ове разлике у тексту? Који текст може да објасни могуће порекло других текстова?
Који метод је најпрецизнији? Ту почиње расправа. Када неко први пут чује објашњење ових метода, обично изабере Византијски тип као метод који би требало користити. У суштини то је „правило већине" или „демократски" метод. Међутим, овде постоји проблем везан за области, који би овде требало узети у обзир. У првих неколико векова у цркви већина хришћана је говорила и писала на грчком језику. Почетком 4. године н.е. латински је постао најраспрострањенији језик, поготово у цркви. Почевши од латинске Вулгате, Нови завет је почео да се преписује на латинском уместо на грчком.
Међутим, у источном хришћанском свету грчки је и даље био доминантан језик у цркви током више од хиљаду година. И због тога већина рукописа на грчком потиче из источне/Византијске области. Ови византијски рукописи су веома слични. Највероватније потичу из неколико истих рукописа на грчком. Иако су били веома слични, византијски рукописи имају бројне разлике у односу на рукописе који су пронађени у западним и централним областима цркве. Укратко: ако се крене од три рукописа, и један од њих је преписан 100 пута, други примерак 200 пута а трећи 5000 пута, која група рукописа ће, по византијском типу бити најтачнија? Наравно, трећа. Међутим, трећа група неће бити ништа сличнија оригиналном тексту од прве и друге групе. Она само има више копија. Критички/еклектички метод више филолошке критике даје пођеднаку „тежину" рукописима из различитих области, иако има највише рукописа из источне области.
Како се практикује критички/еклектички метод? Ако поредимо Јована 5:1-9 у различитим преводима, приметићемо да четврти стих недостаје у преводима који су засновани на Критичком тексту. У Теxтус Рецептус, Јован 5:4 гласи: „Јер је анђео силазио у одређено време у бању и заталасавао воду; и ко је први ушао — пошто се вода заталаса — бивао је здрав, ма од које болести да је патио". Зашто овај стих недостаје у Светом писму које користи Критички текст? Еклектички метод има наредно резоновање: 1) Текст из Јована 5:4 се не појављује у већини најстаријих рукописа. 2) Текст из Јована 5:4 се појављује у свим византијским рукописима, али не и у многим другим који нису из те области. 3) Много је вероватније да би писар додао објашњење, него да би га уклонио. Стих у Јовану 5:4 објашњава зашто је болесник желео да уђе у воду. Зашто би писар уклонио овај стих? То нема смисла. Он има смисла за предање, јер оно би додало објашњење зашто је болесник желео да уђе у воду. Из ових разлога критички/еклектички текст не укључује Јована 5:4.
Без обзира на то за који метод више филолошке критике мислите да је исправан, ово је проблем који би требало да се третира са љубављу, поштовањем и лепим васпитањем. Хришћани могу да се не слажу и не слажу се у вези са овим проблемом. Можемо да водимо расправе око метода, али не би требало да нападамо мотиве и карактер оних са којима се не слажемо по овом питању. Сви имамо исти циљ, а то је да прецизно одредимо које су речи у оригиналу стајале у тексту Светог писма. Неки једноставно имају различит метод да би постигли тај циљ.
English
Шта је виша филолошка критика?
