Питање
Коме да се молимо, Оцу, Сину или Светом Духу?
Одговор
Све молитве треба да буду усмерене нашем троједином Богу – Оцу, Сину и Светом Духу. Библија нас учи да можемо да се молимо једном или свој тројици зато што су њих тројица једно. Оцу се молимо као што се молио псалмиста: “Слушај вику моју царе мој и Боже мој! Јер се теби молим, Господе!” (Псалам 5:2). Господу Исусу се молимо као што се молимо Оцу зато што су једнаки. Молитва једном из Тројства је молитва свој тројици. Стефан се у смртном часу молио: “Господе Исусе, прими мој дух” (Дела 7:59). И ми треба да се молимо у Исусово име. Павле је потицао ефеске вернике да се захваљују “свагда за све Богу и Оцу у име Господа нашега Исуса Христа” (Ефесцима 5:20). Исус је рекао својим ученицима да ће добити све што затраже у његово име, мислећи притом на оно што је по његовој вољи (Јован 15:16; 16:23). Исто тако, нама је речено да се молимо Светом Духу и у његовој сили. Дух нам помаже да се молимо чак и онда кад не знамо како или за шта да се молимо (Римљанима 8:26; Јуда 20). Можда је најбољи начин да разумемо улогу Тројства у молитви ако се молимо Оцу кроз (или у име) Сина, а у сили Духа Светог јер сва тројица су активни учесници у молитви верника.
Пођеднако је важно да знамо и коме да се не молимо. Неке нехришћанске религије налажу својим следбеницима да се моле пантеону богова, својим прецима, свецима и разним духовима. Римокатолици су научени да се моле Марији и свецима. Такве молитве нису библијске и представљају увреду за нашег небеског Оца. Да бисмо то разумели, треба само да погледамо карактер молитве. Она се састоји од неколико сегмената и ако погледамо само два, прослављање и захваљивање, видећемо да је молитва у самој суштини обожавање. Када прослављамо Бога ми га обожавамо због његових особина и дела која чини у нашим животима. Када му приносимо молитве захвалности ми га обожавамо због његове доброте, милости и љубави према нама. Обожавање је прослављање Бога, јединог који заслужује да буде прослављен. Проблем код молитве било ком другом је у томе што Бог не жели ни са ким да дели своју славу. Да будемо прецизнији, молитва било ком другом је идолопоклонство. “Ја сам Господ, то је име моје, и славе своје нећу дати другоме ни хвале своје ликовима резаним” (Исаија 42:8).
Остали сегменти молитве као што је покајање, признање и молба такође су вид обожавања. Кајемо се знајући да Бог опрашта и да нас воли, и да нам је обезбедио опрост греха кроз жртву свог Сина на крсту. Признајемо грехе зато што знамо да “ако исповедамо своје грехе, он је веран и праведан – да нам опрости грехе и очисти нас од сваке неправедности” (1. Јованова 1:9) и због тога га обожавамо. Долазимо му са својим молбама и заступничким молитвама зато што знамо да нас воли и слуша. Обожавамо га због његове милости и доброте, зато што хоће да нас саслуша и одговори на молитве. Када знамо све то, лако је шватити зашто је молитва сваком другом осим троједином Богу незамислива, јер молитва као вид обожавања припада једино Богу. Коме да се молимо? Одговор је – Богу. Молити се само и једино Богу је много важније од тога коме од Тројства упућујемо своје молитве.
Коме да се молимо, Оцу, Сину или Светом Духу?
