Da li postoji dokaz da ima Boga?

Pitanje da li postoji ubedljiv dokaz da Bog postoji bio je tema rasprava tokom istorije, u kojima su se izuzetno inteligentni ljudi zauzimali za obe strane. U poslednje vreme, rasprave o mogućnosti da postoji Bog preuzele su militantan duh koji optužuje svakog koji se usuđuje da veruje u Boga da je u zabludi i da je nerazuman. Karl Marks je tvrdio da svako ko veruje u Boga ima mentalni poremećaj prouzrokovan neispravnim načinom razmišljanja. Psihijatar Sigmund Frojd je pisao da je osoba koja veruje u Boga Tvorca obmanuta i da se drži tih verovanja zbog faktora „želje za ispunjenjem", što je za Frojda predstavljalo neopravdan stav. Filozof Fridrih Niče je otvoreno rekao da verovati znači neželeti poznavati istinu. Glasovi ove tri istorijske ličnosti (ima ih još) su samo papagajska ponavljanja nove generacije ateista koji tvrde da je vera u Boga u intelektualnom smislu bez ikakve osnove.

Da li to zaista tako? Da li je vera u Boga iracionalno razmišljanje? Da li postoji logičan i razuman razlog za postojanje Boga? Bez citiranja Svetog pisma, da li može da se da pouzdan dokaz o postojanju Boga koji opovrgava stavove ateista kako iz prošlosti tako i sadašnjosti, i koji daje garanciju za veru u Boga? Odgovor je, da, to je moguće. Štaviše, kada se pokaže opravdanost za argument da Bog postoji, očigledno je da ateizam intelektualno nema opravdanje.

Da bismo dali dozkaz za postojanje Boga, moramo da počnemo sa pravim pitanjima. Počinjemo sa najosnovnijim metafizičkim pitanjem: „Zašto da postoji nešto umesto da nema baš ničega?" Ovo je osnovno pitanje postojanja – zašto smo ovde, zašto postoji zemlja, zašto postoji kosmos umesto da ne postoji ništa? Jedan teolog je, komentarišući ovo pitanje rekao: „Na neki način čovek ne postavlja pitanja o Bogu, samo njegovo postojanje postavlja pitanje da li Bog postoji".

Uzimajući u obzir ovo pitanje, postoje četiri moguća odgovora zašto postoji nešto umesto ničega:

1. Stvarnost je iluzija.
2. Stvarnost je sama sebe stvorila.
3. Stvarnost postoji sama od sebe (večno).
4. Stvarnost je stvorio neko ko samostalno postoji.

Koji je najprihvatljiviji odgovor? Da počnemo sa realnošću kao iluzijom, što je ono u šta većina istočnjačkih vernika veruje. Ovu mogućnost je odavno isključio pre mnogo vekova Rene Dekart koji je čuven po svojoj izjavi: „Mislim, dakle jesam". Dekart, matematičar, tvrdio je da ako razmišlja onda "postoji". Drugim rečima: „Mislim, dakle nisam iluzija". Iluzija zahteva doživljaj iluzuje, i štaviše, ne možeš da sumnjaš u postojanje sebe a da ne dokažeš svoje postojanje. To je kontradiktorna tvrdnja. Tako da je isključena mogućnost da smo iluzija.

Sledeća mogućnost je da je stvarnost samu sebe stvorila. Kada proučavamo filozofiju, saznajemo o "analitički pogrešnim" tvrdnjama, što znači da su po definiciji lažne. Mogućnost da je stvarnost samu sebe stvorila je jedna od ovakvih tvrdnji iz prostog razloga što nešto ne može da postoji pre sebe. Ako si sebe stvorio to znači da si postojao pre nego što si sebe stvorio, a to je prosto nemoguće. U evoluciji ovo se ponekad odnosi na "spontano stvaranje" – nešto što proističe ni iz čega, stanovište koje vrlo malo ljudi, ako ih uopšte i ima, zauzima, jednostavno zato što ne može nešto da proistekne ni iz čega. Čak je i ateista Dejvid Hjum rekao: „Nikada nisam tvrdio nešto tako apsurdno kao što je ideja da bilo šta može da proistekne bez uzroka." Pošto nešto ne može da dođe ni iz čega, alternativa da je realnost samu sebe stvorila je isključena.

Ostala su nam samo dva izbora – večna stvarnost ili stvarnost koju je stvorilo nešto večno: večni kosmos ili večni Tvorac. Teolog iz 18. Veka, Džonatan Edvards ovo raskršće je ovako sumirao:

• Nešto postoji.
• Ništa ne može da stvori nešto.
• Zbog toga, neophodno i večno "nešto" postoji.

Zapazite da moramo da se vratimo na večno "nešto". Ateista koji se podsmeva onome koji veruje u Boga zbog toga što veruje da postoji večni Tvorac mora da se okrene oko sebe i prihvati večni kosmos; to je jedini izbor koji ima. Međutim, pitanje je, kuda vodi taj dokaz? Da li dokazi ukazuju na to da je materija postoji pre uma ili um pre materije?

Do danas, svi ključni naučni dokazi ukazuju na to da postoji večni Tvorac a ne večni univerzum. Sa naučne tačke gledišta, iskreni naučnici priznaju da je kosmos imao svoj početak, i sve što ima početak nije večno. Drugim rečima, štagod da ima početak ima uzrok, i ako kosmos ima početak, imao je i uzrok. Činjenica da je kosmos imao početak naglašava dokaz kao što je drugi zakon termodinamike, eho zračenja velikog praska koji je otkriven u ranim 1900-tim godinama, činjenica da se kosmos širi i da to može da se svede na jedini početak, i na Ajnštajnovu teoriju relativiteta. Svi oni dokazuju da kosmos nije večan.

Štaviše, zakoni koji idu u prilog uzroku nasuprot onih koji govore da je kosmos konačni uzrok svega što znamo proističu iz jednostavne činjenice: efekat mora da se poklapa sa svojim uzrokom. Sa obzirom na ovu istinu, nijedan ateista ne može da objasni kako je bezličan, besmislen, besciljan i amoralan kosmos slučajno stvorio bića kao što smo mi, punih ličnosti, i opsednutih smislom, značenjem i moralom. Tako nešto, sa uzročne tačke gledišta, u potpunosti pobija ideju prirodnog kosmosa koji je stvorio sve što postoji. Tako je na kraju, eliminisan koncept večnog kosmosa.

Filozof Dž.S. Mil (nehrišćanin) ovako je sumrao ovo do čega smo upravo došli: "Samo po sebi se vidi da samo Um može da stvori um". Jedini racionalan i razuman zaključak je da je večni Tvorac taj koji je odgovoran za stvarnost takvu kakvom je vidimo. Ili da to stavimo u logičan niz tvrdnji:

• Nešto postoji.
• Ne može nešto da poistekne ni iz čega.
• Zbog toga postoji to "nešto" neophodno i večno.
• Jedine dve mogućnosti su večni kosmos i večni Tvorac.
• Nauka i filozofija su dokazale da ne postoji concept večnog kosmosa.
• I zato, postoji večni Tvorac.

Nekadašnji ateista Li Strobel, koji je došao do ovog zaključka pre mnogo godina, rekao je: „U suštini, shvatio sam da bih ostao ateista morao bih da verujem da ništa proizvodi sve, da ne-život proizvodi život, da slučajnost proizvodi preciznost, da haos daje informacije, da nesvest daje svest, i da besmisao daje smisao. Ti koraci vere su jednostavno bili preveliki za mene, pogotovo u svetlu pozitivnog razmatranja Božijeg postojanja… Drugim rečima, po mojoj proceni, hrišćanski pogled na svet daje totalni dokaz mnogo bolje od ateističkog pogleda na svet."

Međutim, moramo se pozabaviti ovim pitanjem: ako postoji večni Tvorac (a pokazali smo da On postoji), kakav je On? Možemo li da donosimo zaključke o Njemu na osnovu onoga što je stvorio? Drugim rečima, možemo li da shvatimo uzrok na osnovu njegovih efekata? Odgovor na ovo je da, možemo, sa sledećim karakteritikama kao pretpostavkama:

• On mora da je natprirodan u prirodi (da je stvorio vreme i prostor).

• On mora da ima moć (izuzetnu).

• On mora da je večan (samopostojeći).

• On mora da je sveprisutan (On je stvorio prostor i nije njim ograničen).

• On mora da je bezvremen i nepromenljiv (stvorio je vreme).

• On mora da je nematerijalan jer prevazilazi prostor/sve fizičko.

• On mora da je ličnost (ne-ličnost ne može da stvori ličnost).

• On mora da je beskonačan i jedinstven jer ne mogu da postoje dve beskonačnosti.

• On mora da je razlnolik, a opet da ima jedinstvo jer jedinstvo i raznolikost postoje u prirodi.

• On mora da je superiorno inteligentan (vrhunski). Samo biće koje spoznaje može da proizvede drugo biće koje spoznaje.

• On mora da ima cilj jer je sa namerom sve stvorio.

• On mora biti da je moralan (nijedan moralni zakon ne može da postoji bez onog koji ga je dao).

• On mora da je brižan (u suprotnom, ne bi bilo moralnih zakona).

Sa obzirom na ovo, postavlja se pitanje da li bilo koja vera opisuje takvog Tvorca. Odgovor na to pitanje je da: Bog iz Svetog pisma se savršeno uklapa u taj profil. On je natprirodan (Postanje 1:1), moćan (Jeremija 32:17), večan (Psalam 90:2), sveprisutan (Psalam 139:7), bezvremen, nepromenljiv (Malahija 3:6), nematerijalan (Jovan 5:24), ličan (Postanje 3:9), neophodan (Kološanima 1:17), beskonačan, jedinstven (Jeremija 23:24, Ponovljeni zakon 6:4), raznolik ali ujedinjen (Mateja 28:19), inteligentan (Psalam 147:4-5), ima svrhu (Jeremija 29:11), moralan (Danilo 9:14), i brižan (1.Petrova 5:6-7).

Poslednja tema o kojoj treba govoriti u vezi sa Božijim postojanjem je pitanje koliko je u stvari opravdano stanovište ateista. Pošto ateisti tvrde da je stanovište vernika nerazumno, jedino što je razumno je direktno uputiti isto pitanje ateisti. Prva stvar koju treba shvatiti je da je tvrdnja koju ateisti prave – "nema Boga", što je i značenje reči "ateista", nedostižno stanovište koje treba gledati sa filozofskog stanovišta. Kao legitiman naučnik i filozof, Mortimer Adler kaže: „Portvrdna egzistencijalna pretpostavka može da se dokaže, ali negativna pretpostavka ona koja negira postojanje nečega, ne može da se dokaže." Na primer, neko može da tvrdi da postoji crveni orao a neko drugi da crveni orlovi ne postoje. Prvi samo treba da nađe jednog jedinog crvenog orla da bi to potvrdio, ali ovaj drugi mora da bude siguran da nije propustio negde nekog crvenog orla, što je nemoguće uraditi. Zato intelektialno iskreni ateisti priznaju da ne mogu da dokažu da nema Boga.

Zatim, bitno je razumeti ozbiljnost tvrdnji o istini koje su date i količinu dokaza koji su potrebni da bi se opravdali određeni zaključci. Na primer, ako neko stavi dve čaše limunade ispred vas i kaže da je jedna kiselija od druge, pošto ne bi bilo posledica, ako popijete onu koja je kiselija, ne bi vam bilo potrebno

mnogo dokaza da biste napravili izbor. Međutim, ako je domaćin u jednu dodao zaslađivač, a u drugu otrov za pacove, trebaće vam prilično mnogo dokaza pre nego što napravite izbor.

Ovo je tačka u kojoj se osoba nalazi kada se odlučuje bilo za ateizam, bilo za veru u Boga. Pošto verovanje u ateizam može potencijalno da proizvede nepopravljive i večne posledice, čini se da bi ateista trebalo da pruži snažne i neoborive dokaze da bi podupro svoje stanovište, ali on to ne može. Ateizam jednostavno ne može da zadovolji test za dokaz za ozbiljnost tvrdnji koje iznosi. Umesto toga, ateista i oni koje ubeđuje u svoje mišljenje skliznu u večnost držeći palčeve i nadajući se da neće otkriti neprijatnu istinu da večnost zaista postoji. Kao što je Mortimer Adler rekao: „Više posledica za život i delovanje sledi iz potvrde ili poricanja da postoji Bog nego iz bilo kog drugog suštinskog pitanja."

Dakle, da li vera u Boga ima intelektualnu opravdanje? Da li postoji racionalan, logičan i razuman dokaz za postojanje Boga? Apsolutno. Dok ateisti poput Frojda tvrde da oni koji veruju u Boga imaju želju za zadovoljenjem nesvesnih fantazija, možda su Frojd i njegovi sledbenici oni koji pate od takvih fantazija: nade da nema Boga, da nema odgovornosti, a time ni suda. Međutim, Bog je taj koji pobija Frojda, Biblijski Bog, koji potvrđuje svoje postojanje i činjenicu da sud zaista dolazi za one koji duboko u sebi znaju da On postoji, ali potiskuju tu istinu (Rimljanima 1:20). Međutim, za one koji prihvate dokaz da Tvorac zaista postoji, On nudi put spasenja koji je ostvaren kroz Njegovog Sina, Isusa Hrista: „A svima, koji ga primiše, dade moć da postanu deca Božija, onima što veruju u njegovo ime, koji se ne rodiše od krvi, ni od volje tela, ni od muževljeve volje — nego od Boga" (Jovan 1:12-13).

English

---

Vrati se na Srpsku stranu

Da li postoji dokaz da ima Boga?