Pitanje
Koja je važnost prazne grobnice?
Odgovor
Od najranijeg apostolskog perioda, realnost prazne grobnice – biblijske istine o tome da su apostoli pronašli praznu grobnicu Isusa iz Nazareta — središte je hrišćanske objave. Sva četiri evanđelja opisuju, u različitim stepenima, okolnosti koje okružuju otkriće prazne grobnice (Matej 28:1-6; Marko 16:1:7; Luka 24:1-12; Jovan 20:1-12). Ali, da li postoje bilo kakvi dobri razlozi da se te tvrdnje smatraju istorijski tačnim? Može li nepristrasni istražvač da zaključi, u svoj verovatnoći, da je Isusova grobnica nađena prazna prvo uskršnje jutro? Postoji nekoliko argumenata koju su uverili mnoge istoričare da je grobnica u kojoj je Isus sahranjen zaista pronađena prazna u nedelju posle Njegovog raspeća.
Prvo, lokacija Isusove grobnice bila bi poznata mnogim hrišćanima i nehrišćanima. Iako je istina da su mnoge žrtve raspeća bile bačene na groblje rezervisano za obične kriminalce ili jednostavno ostavljene na krstu kao hrana pticama i drugim lešinarima, Isusov slučaj bio je drugačiji. Prema istorijskom zapisu, Isus je sahranjen u grobnici Josifa iz Arimateje, člana Sinedriona, iste grupe koja je ugovorila Isusovo pogubljenje. Mnogi skeptični novozavetni naučnici su uvereni da je Isusova sahrana koju je organizovao Josif iz Arimateje teško mogla da bude hrišćanska izmišljotina. S obzirom na razumljivo neprijateljstvo najranijih hrišćana prema Sinedrionu, za koje su verovali da su bili, velikim delom, odgovorni za smrt njihovog Gospoda, malo je verovatno da su Isusovi sledbenici izmislili tradiciju o članu Sinedriona koji je upotrebio sopstvenu grobnicu da bi obezbedio Isusu dostojanstven pokop.
Pored toga, nedavna arheološka otkrića su pokazala da su stil grobnice opisane u izveštajima o sahranama u evanđeljima (acrosolia ili klupska grobnica) naširoko koristili bogati i istaknuti ljudi. Takav opis lepo se uklapa u ono što znamo o Josifu iz Arimateje. Štaviše, Arimateja je bio grad od male važnosti koji nije imao nikakvu biblijsku simboliku, niti je postojala konkurentska tradicija sahranjivanja. Bilo kakva ozbiljna sumnja da je Isus bio sahranjen u Josifovom grobu je eliminisana.
Važnost ovih činjenica ne treba da se prenebregne, jer je Sinedrion sigurno znao lokaciju Josifove grobnice, pa, samim tim i gde je Isus bio sahranjen. A ako je lokacija Isusove grobnice bila poznata jevrejskim vlastima, bilo bi skoro nemoguće da hrišćanski pokret dobije na snazi u Jerusalimu, samom gradu u kome se znalo da je Isus bio sahranjen. Zar ne bi neko od jevrejskih vođa mogao da se odšeta do Josifove grobnice da proveri ovu tvrdnju? Zar nije Sinedrion bio motivisan na svaki način da proizvede Isusov leš (da je bio na raspolaganju) i stavi tačku, jednom za svagda, na glasine o vaskrslom Isusu? Činjenica da je hrišćanstvo počelo da dobija pristalice u Jerusalimu nam govori da nijedan leš nije bio pronađen, uprkos tome što je jevrejsko vođstvo bilo jako motivisano da ga pronađe. Da je Isusovo raspeto telo bilo pronađeno, to bi bio smrtan udarac za hrišćanski pokret koji je isticao Isusovo vaskrsenje.
Drugo, apostol Pavle ukazuje na praznu grobnicu u svom usmenom obraćanju u 1. Korinćanima 15. Iako sva četiri evanđelja potvrđuju da je Isusova grobnica prazna, najraniji nagoveštaj o tome dolazi od apostola Pavla. Pišući crkvi u Korintu oko 55. godine nove ere, Pavle citira usmeno predanje za koje mnogi naučnici veruju da je primio od apostola Petra i Jakova samo pet godina posle Isusovog raspeća (Galatima 1:18-19). Pavle govori: „Jer sam vam pre svega predao što sam i primio: da je Hristos umro za naše grehe — po Pismima, i da je sahranjen, i da je vaskrsnut trećega dana — po Pismima, te se javi Kifi, zatim Dvanaestorici″ (1. Korinćanima 15:3-5). Kada Pavle piše „da je sahranjen i da je vaskrsnut….", tu se jako naglašava (s obzirom na Pavlovu farisejsku prošlost) da je Isusova grobnica bila prazna. Za fariseja kao što je Pavle, ono što se sahranjuje, završava se vasksenjem. S obzirom da su, Pavlov izvor za ovo verovanje, verovatno jerusalimski apostoli i njihova blizina tim događajima, Pavlovo citiranje ovog usmenog verovanja pruža jak dokaz da je Isusova grobnica bila pronađena prazna i da je ova činjenica bila naširoko poznata u ranoj hrišćanskoj zajednici. Često ponavljan prigovor kako Pavle nije bio svestan prazne grobnice je razrešen kada vidimo da Pavle, na drugim mestima, podučava da je Isusovo vaskrsenje bilo u telu (Rimljanima 8:11; Filipljanima 3:21). Za Pavla, vaskrsenje koje ne bi, za rezultat, imalo praznu grobnicu, bila bi protivurečnost.
Treće, postoji i snažno svedočenje neprijatelja da je grobnica bila prazna. Prvo od tih svedočenja dolazi unutar stranica evanđelja po Mateju, gde Matej izveštava kako su same jevrejske vođe priznale da je grobnica prazna (Matej 28:13-15). Oni su tvrdili da su učenici došli i ukrali Isusovo telo. S obzirom na blizinu Matejevog pisanja evanđelja i samog događaja, takvu tvrdnju bilo bi lako osporiti, da nije bila istinita. Ako je Matej lagao, njegov izveštaj o jevrejskom odgovoru na praznu grobnicu, mogao je lako biti diskreditovan, jer su mnogi savremenici tog događaja i dalje bili živi kada je Matejevo evanđelje, u početku, kružilo. Ali, zašto bi optužili učenike da su ukrali Isusovo telo, ako je u grobnici i dalje bilo Isusovo telo? Protiv-tužba Jevreja pretpostavlja da je grobnica bila prazna.
Hrišćanski apologeta Justin Martir, u svom delu iz polovine drugog veka („Dijalog sa Trifoom", 108), a zatim i crkveni otac Tertulijan u delu („De Spectaculis″, 30) oko 200. godine posle Hrista potvrđuju da su Jevreji optužili učenike za krađu tela. I Justin i Tertulijan su razgovarali sa jevrejskim učesnicima u debatama tog doba i mogli su da znaju šta su njihovi jevrejski protivnici govorili. Oni se nisu nisu samo oslanjali na Matejevo evanđelje za tu informaciju. I Justin i Tertulijan pominju specifične detalje koji se ne nalaze u evanđelju po Mateju. U stvari, sva tri ova pisca citiraju detalje koje drugi ne pominju. Na osnovu ovih razmatranja, čini se da je postojalo rano jevrejsko priznanje prazne grobnice.
Četvrto, sva četiri evanđelja izveštavaju da su Isusovu grobnicu našle žene. To je posebno značajno, s obzirom na patrijarahnu prirodu Palestine u prvom veku. Iako je bilo tačno, da su, pod veoma ograničenim okolnostima, žene imale dozvolu da svedoče na sudu, bilo je, takođe, tačno da je, u jevrejskom društvu prvog veka, ženino svedočanstvo vredelo mnogo manje nego svedočanstvo muškarca. Ukoliko ste izmišljali priču pokušavajući da ubedite druge da je Isus vaskrsao, ne biste nikada uzeli žene kao svoje prve svedoke. Svaka izmišljena priča bi promovisala muškarce sledbenike kao što su bili Petar, Jovan ili Andreja kao one koji su otkrili praznu grobnicu, jer je svedočanstvo muškarca obezbeđivalo preko potrebnu verodostojnost priče.
Ipak, evanđelja izveštavaju da, dok su se Isusovi muški učenici krili u strahu od vlasti, žene su bile najraniji očevici prazne grobnice. Nije postojao razlog da rana crkva izmisli takav scenario, osim ako nije bio istinit. Zašto bi prvi hrišćani opisivali svoje muške vođe kao kukavice i dodelili ženama ulogu prvobitnih svedoka? Jedan od tih imenovanih ženskih svedoka (Marija Magdalena) važila je za osobu koju je, ranije u životu, zaposelo sedam demona, što bi je učinilo još nepouzdanijim svedokom u očima mnogih ljudi. A ipak, uprkos svim tim hendikepima, najraniji hrišćani su insistirali da su prvi svedoci prazne grobnice, bile, upravo žene. Najverovatnije objašnjenje ovog insistiranja je da su te žene bile prvi svedoci prazne grobnice i da najraniji hrišćani nisu bili voljni da lažu u vezi sa tim, uprkos potencijalno otežavajućoj prirodi toga.
Sva četiri ova argumenta pomažu da se obezbedi kumulativni dokaz da je grobnica Isusa Hrista bila prazna tokom prvog Uskrsa. Posebno je ubedljiv zaključak istoričara Majkla Granta, koji je i sam bio sumnjičav u vezi sa Isusovim vaskrsenjem: „….ako primenimo isti kriterijum na bilo koji drugi drevni književni izvor, onda je dokaz dovoljno jak i prihvatljiv da vodi do neophodnog zaključka da je grobnica,zaista, pronađena prazna″.
Naravno, ovde se radi o nečemu većem nego o pukoj praznoj grobnici. Razlog zbog koga je grobnica pronađena prazna bio je da je čovek koji je sahranjen tamo ustao iz mrtvih. Isus nije samo ispraznio grob, već se pojavio brojnim ljudima pojedinačno (Luka 24:34) i grupama (Matej 28:9; Jovan 20:26-30; 21:1-14; Dela 1:3-6; 1. Korinćanima 15:3-7). I Njegovo vaskrsenje iz mrtvih bio bi dovoljan dokaz da je On ono što je tvrdio za sebe (Matej 12:38-40; 16:1-4) – vaskrsli Božiji Sin, naša jedina nada za spasenje.
English
Koja je važnost prazne grobnice?
