Pitanje
Šta je sveti smeh?
Odgovor
Termin „sveti smeh" nastao je da opiše fenomen tokom kojeg se osoba nekontrolisano smeje, pod pretpostavkom da je to rezultat ispunjenja radošću Svetog Duha. Karakteriša ga zvuk nekontrolisanog smeha, ponekad praćen nesvesticom ili padanjem na pod. Izveštaji iz prve ruke od strane onih koji su doživeli ovo iskustvo donekle variraju, ali svi izgleda veruju da je to znak „blagoslova" ili „pomazanja" Svetog Duha.
Iskustvo svetog smeha je, po prirodi, subjektivno. Stoga, da bismo saznali istinu, moramo da budemo objektivni. Kada naša definicija istine zavisi od našeg iskustva sveta, vrlo smo blizu toga da imamo potpuno relativistički stav u našem razmišljanju. Ukratko, osećanja nam ne govore ono što je istina. Osećanja nisu loša i ponekad su naša osećanja u skladu sa biblijskom istinom. Međutim, češće su usaglašena sa našom grešnom prirodom. Nestalna priroda našeg srca ga čini vrlo nepouzdanim kompasom. „Srce je iznad svega prevrtljivo i opako; ko ga može poznati?" (Jeremija 17:9). Ovaj princip prevrtljivog srca se, posebno, može primeniti na fenomen poznat kao„sveti smeh." Nema sumnje da su ljudi počeli da se nekontrolisano smeju na sastancima probuđenja. To je činjenica. Ali šta to stvarno znači?
O smehu se govori mnogo puta u Bibliji. Često se koristi da opiše ismevački ili prezriv odgovor, kao što je to bio slučaj sa Avramom i Sarom koja se nasmejala kada joj je Bog rekao da će imati dete u poznim godinama. Neki stihovi ga koriste kao znak poruge (Psalam 59:8; Psalam 80:6; Poslovice 1:26), dok drugi daju jasne izjave o prirodi samog smeha. Solomon, na primer, dao je sledeće opažanje u Knjizi Propovednika 2:2 „Smehu sam rekao: ,Bezumniče!, a veselju: ,Čemu li ti služiš?'"On, dalje, nastavlja u 7:3: Bolja je žalost od smeha, jer i sa žalosnim licem može srce biti mirno". Poslovice 14:13 kažu suprotno: „I sred smeha može srce biti žalosno, a radost se promeniti u tugu". Svaki od ovih stihova su istiniti: tužna osoba može da se smeje da bi sakrila svoju tugu, a osoba može da plače, iako je srećna iznutra. Stoga, ne samo da osećanje ne može da nam pruži istinu, već vidimo i da smeh nije uvek pokazatelj radosti, već može da označava i ljutnju, tugu ili porugu. Isto tako, nedostatak smeha ne znači automatski tugu. Smejanje je subjektivno iskustvo.
Najubedljivi biblijski argument protiv onog što se zove „sveti smeh" nalazi se u Galatima 5:22-23. Stih kaže:„ A plod Duha je ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, čestitost, dobrota, vera, krotost, uzdržljivost; protiv ovakvih stvari nema zakona". Ako je samokontrola plod Božijeg Duha,kako nekontrolisani smeh može takođe da bude plod Njegovog Duha? Vođe probuđenja tvrde da „ispunjenost" Duhom znači da nas On „bacaka" po svom nahođenju. Ali, ideja da Bog tera ljude da se ponašaju kao pijani ili da se nekontrolisano smeju ili prave životinjske zvukove kao rezultat pomazanja Duha se direktno suprotstavlja načinu na koji Duh deluje, prema Galatima 5:22-23. Duh, opisan u Galatima 5, promoviše samokontrolu u nama, a ne suprotno. Najzad, niko u Bibliji nije bio ispunjeniji Duhom, od Isusa i nikada Biblija ne beleži da se smejao.
U svetlu ovih stvari, korisno je pogledati sledeći odlomak iz 1. Korinćanima 14, gde Pavle govori o govorenju u jezicima. „A sad, braćo, ako vam dođem i govorim čudnim jezicima, kakvu ću vam korist učiniti, ako vam uz to ne govorim u otkrivenju, ili u znanju, ili u proroštvu, ili u nauci?" (stih 6).
„I ako truba da nejasan glas, ko će se spremiti za boj? Tako i vi ako čudnim jezikom ne kažete razumljive reči, kako će se razumeti šta se govori? Govorićete u vetar" (stih 8-9).
„Šta onda, braćo? Kad se skupljate, svaki ima psalam, ima nauku, ima otkrivenje, ima čudni jezik, ima dar tumačenja tog jezika; sve neka bude na nazidanje. Ako ko govori čudnim jezikom, neka to čine po dvojica ili najviše trojica, i to redom, a jedan neka tumači. Ako pak nema tumača, neka ćuti u Crkvi, pa neka govori samom sebi i Bogu" (stih 26-28).
„…jer Bog nije Bog nereda, nego mira" (stih 33).
U to vreme, mnogo ljudi u crkvama pričalo je u jezicima koji nisu bili poznati drugima i stoga, Pavle govori da su bili beskorisni u crkvi, jer govornik nije mogao da izgradi druge tokom svog govora. Isto se može primeniti i na sveti smeh. Kakva je korist (Pavle pita) osim ako ne pričamo jedni drugima sa otkrivenjem, podučavanjem, znanjem i istinom? Ponovo, on kaže: „Neka sve bude na nazidanje". On zaokružuj svoj argument rečima: "Bog nije Bog nereda, nego mira", čime stavlja do znanja da ne želi atmosferu u crkvi koja bi bila puna nemira i bez smisla, već puna znanja i izgradnje.
Prema onom što Pavle govori, to što se naziva „sveti smeh" spade pod kategoriju onog što „ne izgrađuje" Hristovo telo i što treba izbegavati. Shvatili smo da je a) smeh nepouzdan emotivan odgovor; b)može da bude znak nekoliko različitih emocija i c) ne postiže ništa korisno. Štaviše, nekontrolisani napadi emocija su suprotni prirodi Svetog Duha. Stoga, preporuka je, da se ne gleda na „sveti smeh" kao na sredstvo približavanja Bogu ili sredstvo pomoću koga se može iskusiti Sveti Duh.
English
Šta je sveti smeh?
