Pitanje
Koje sve teorije postoje o nadahnuću Svetog pisma?
Odgovor
Doktrina o nadahnuću je učenje da je Sveto pismo bogonadahnuto i time je za nas nepogrešivo pravilo za veru i praksu. Ako je Sveto pismo samo delo ljudske mašte, nema jasnog razloga da bi neko sledio njegove doktrine i moralne vodilje. Samo Sveto pismo iznosi hrabre tvrdnje da je bogonadahnuto: „Sve Pismo je bogonadahnuto i korisno za pouku, za karanje, za popravljanje, za odgajanje u pravednosti, da Božiji čovek bude savršen, pripravljen za svako dobro delo" (2. Timoteju 3:16-17). Dve stvari možemo da zapazimo kada čitamo ove stihove: 1) ono je „bogonadahnuto", i 2) „korisno" za hrišćanski život.
Postoje četiri viđenja nadahnuća:
1. Neo-ortodoksno viđenje nadahnuća
2. Teorija diktiranja kao viđenje nadahnuća
3. Viđenje ograničenog nadahnuća
4. Viđenje nadahnuća kao potpunog
Neo-ortodoksno viđenje nadahnuća naglašava Božiju transedentnost. Neo-ortodoksno viđenje uči da je Bog potpuno različit od nas u toj meri da je jedini način da ga ikad upoznamo kroz direktno otkrivenje. Ovo viđenje Božije transedencije poriče bilo koji koncept prirodne teologije (tj. da Boga možemo da upoznamo kroz njegovu tvorevinu). Nadalje, neo-ortodoksno viđenje poriče da je Sveto pismo Božija Reč. Ono smatra da je Sveto pismo svedok, posrednik do Božije Reči, Isusa. Neo-ortodoksna teorija nadahnuća smatra da reči u Svetom pismu nisu Božije reči, već čovečije reči koje kao i sam čovek nisu nepogrešive. Sveto pismo je „bogonadahnuto" po tome što Bog može ponekad da koristi reči da bi govorio ljudima.
Neo-ortodoksna teorija nadahnuća govori da nema nikakvog nadahnuća. Ako je Sveto pismo samo proizvod pun grešaka koji su sastavili ljudi koji su takođe skloni greškama, onda ono nema nikakvu vrednost, bar ne veću od bilo koje druge knjige. Bog bi onda mogao da nam govori i kroz romane, kao i kroz Sveto pismo.
Teorija diktiranja kao viđenje nadahnuća vidi Boga kao autora Pisma i ljude kao pisare koji su zapisivali po diktatu. Bog je govorio i ljudi su to zapisivali. Ovo viđenje ima neku vrednost, jer znamo da ima delova Pisma u koji Bog doslovno kaže: „Napiši u knjigu sve reči koje ti govorih" (Jeremija 30:2), ali Sveto pismo nije tako stvoreno. Petoknjižje je u u suštini hronika o jevrejskom narodu pre nego što su se nastanili u Obećanoj zemlji. Iako je Mojsije prvenstveno autor, mnogi delovi Petoknjižja su zahtevali promene koje je Mojsije uradio, pošto je nesumnjivo da je sastavio ranije zapise nekih delova istorije. Luka tvrdi u svom uvodu u jevanđelje da je detaljno istražio događaje o Isusovom životu pre pisanja jevanđelja (Luka 1:1-4). Mnoge proročke knjige liče na dnevnike života tih proroka. Suština je da teorija diktiranja važi samo za neke delove Svetog pisma ali ne sve, čak ni većinu.
Teorija ograničenog nadahnuća je suprotno viđenje od teorije diktriranja. Dok druga Sveto pismo vidi kao prvenstveno Božije delo sa minimalnim ljudskim učešćem, prva teorija ga vidi kao prvenstveno ljudsko delo sa ograničenom pomoći od Boga. Teorija ograničenog nadahnuća kaže da je Bog vodio ljude kao pisce ali im je dozvolio slobodu da se izraze u svojim delima, čak i do te tačke da su pravili činjenične i istorijske greške. Međutim, Sveti Duh je sprečio doktrinarne greške. Problem u vezi sa ovim viđenjem je da ako je Sveto pismo sklono greškama u svojim istorijskim izveštajima, kako možemo da se pouzdamo u njega u doktrinarnim pitanjima? Ako je Sveto pismo ograničeno u bogonadahnuću, može se posumnjati u pouzdanost Svetog pisma. Ovo viđenje takođe naizgled ignoriše činjenicu da je biblijska priča o iskupljenju, od Postanja do Otkrivenja ispričana u okviru istorije čoveka – doktrina je utkana u istoriju. Ne možemo tek tako da kažemo da je istorija netačna i onda tvrditi da sadrži suštinu doktrinarne istine.
Poslednje viđenje, i viđenje ortodoksnog hrišćanstva je teorija potpunog, doslovnog nadahnuća. Potpuno – u smislu, u potpunosti i celosti, i doslovno znači – same reči Svetog pisma. Tako da je potpuno, doslovno nadahnuće viđenje da je svaka, baš svaka reč u Svetom pismu Božija reč. To nisu samo ideje i misli koje su nadahnute, već su i same reči nadahnute. 2. Timoteju 3:16-17 koristi jedinstvenu grčku reč theopneustos, što doslovno znači „bogonadahnuto". Sveto pismo je „dah iz Božijih usta". Reči Svetog pisma su Božije reči.
Štaviše, „… nikad proroštvo ne bi čovečijom voljom, nego su Duhom Svetim nošeni sveti ljudi govorili od Boga" (2 Petrova 1:21). Ovaj odeljak nam daje ključ za razumevanje kako je Bog nadahnuo ljude kao pisce Svetog pisma. Ljudi su govorili (ili pisali) „Duhom Svetim nošeni". Glagol „nošeni" se koristi za jedro ispunjeno vetrom i time nosi brod po vodi. Kada su ljudi izimali olovku i papir, Sveti Duh ih je „nosio" tako da ono što su pisali budu „bogonadahnute" Božije Reči. Tako da, iako spisi sadrže obeležja ličnosti koje su ih pisale (Pavlov stil se veoma razlikuje od Jakovljevog ili Jovanovog ili Petrovog), same reči su tačno ono što je Bog želeo da bude napisano.
Ispravno viđenje biblijskog nadahnuća je ortodoksno viđenje crkve koje kaže da je Sveto pismo u potpunosti, doslovno nadahnuta Božija Reč.
English
Koje sve teorije postoje o nadahnuću Svetog pisma?
