Pitanje
Koja je bila svrha biblijskih znakovnih darova?
Odgovor
Kada govorimo o biblijskim znakovnim darovima, mislimo na čuda kao što su govor u jezicima, vizije, isceljenja, podizanje mrtvih i prorokovanje. Biblija ih jasno opisuje, pa nema sumnje među vernicima da li su oni postojali ili ne. Ono gde nastaje neslaganje među vernicima je pitanje njihove svrhe i da li treba da ih iskusimo danas. Neki govore da su ti darovi znak nečijeg spasenja, dok drugi da je to znak krštenja Svetim Duhom, a neki, pak, tvrde da je njihova svrha da potvrde poruku evanđelja. Kako možemo da znamo istinu? Moramo da istražujemo Bibliju da bismo pronašli Božiju svrhu u vezi sa njima.
Jedno od prvih pominjanja znakovnih darova u Bibliji nalazi se u Izlasku 4, kada Bog daje uputstva Mojsiju o predstojećem izbavljenju iz Egipta. Mojsije se brinuo da mu ljudi neće poverovati da ga je Bog poslao, pa mu je Bog dao znakove štapa koji postaje zmija i njegove leprozne ruke. Bog je rekao da su ti znaci „da veruju da ti se pojavio Gospod, Bog otaca njihovih, Bog Avramov, Bog Isakov i Bog Jakovljev” (stih 5). Ukoliko ljudi i dalje ne poveruju, Bog je rekao Mojsiju da uzme vodu iz Nila, prospe je na zemlju, gde će se pretvoriti u krv (stih 9). Svrha za decu Izraela bila je da poveruju Božijem izaslaniku.
Bog je, takođe, dao Mojsiju čudesne znake da bi ih pokazao faraonu, a u cilju puštanja naroda. U Izlasku 7:3-5, Bog je rekao Mojsiju da će On umnožiti Njegove znake i čudesa u Egiptu, tako da će „Egipćani poznati da sam ja Gospod, kad dignem ruku svoju na Egipat i izvedem iz njega sinove Izrailjeve”. Bog je želeo da egipatski narod zna da je On taj koji je na delu da izbavi Izraelce. U Izlasku 10:7, Mojsije je rekao faraonu da će zadnja pošast, koja će ubiti prvorođene, pokazati da Bog razlikuje Egipćane i Izraelce. Ovi znaci i čuda potvrdili su Božiju poruku faraonu i Egipćanima, tako da oni mogu da znaju da je Bog poslao Mojsija.
Kada se Ilija suprotstavio lažnim prorocima na gori Karmilskoj (1. Kraljevima 18), on se molio da Bog čudesno pošalje vatru sa neba tako da bi ljudi mogli da znaju „da si ti Bog u Izrailju, a da sam ja sluga tvoj i da sam sve ovo po tvojoj reči učinio…..da bi ovaj narod poznao da si ti Gospode Bog” (stih 36-37). Čuda koja su on i drugi proroci izveli bili su potvrda da je Bog poslao proroke i da je Bog radio u Izraelu.
Joilu je data poruka o Božijoj osudi prema Izraelu, a unutar te poruke bilo je proroštvo o milosti i nadi. Kada je osuda nastupila kao što je i prorokovana i kada su ljudi odgovorili u pokajanju, Bog je rekao da će onda ukloniti osude i povratiti Njegove blagoslove: „I poznaćete da sam usred Izrailja, da sam Gospod, Bog vaš i da drugog Boga nema i moj narod neće više nikad se zastideti” (Joil 2:27). Odmah posle ove izjave, Bog je govorio o izlivanju Njegovog Duha na ljude, tako da mogu da prorokuju, vide vizije i čuda kako se dešavaju. Kada su učenici počeli da pričaju u jezicima na dan Pentakosta (Dela 2:1-21), Petar je izjavio: „Tu se radi o onome što je rekao prorok Joil”. Koja je bila svrha? Da ljudi spoznaju da je poruka koju je prenosio Petar i drugi bila od Boga.
Isusovu službu pratili su razni znaci i čuda. Šta je bila svrha Njegovih čuda? U Jovanu 10:37-38, Isus je odgovarao Jevrejima koji su želeli da ga kamenuju zbog hule i rekao je: „Ako ne činim dela svoga Oca, ne verujete mi. A ako ih činim, verujte delima, ako meni ne verujete, da saznate i poznajete da je Otac u meni i ja u Ocu“. Kao i u Starom zavetu, svrha Isusovih čuda bila je da potvrdi da je Božija ruka na Njegovom izaslaniku.
Kada su fariseji zatražili od Isusa da im pokaže znak, Isus je rekao: „Zli i preljubotvorni naraštaj traži znak, i neće mu se dati znak osim znaka proroka Jone. Jer kao što je Jona bio u utrobi morske nemani tri dana i tri noći, tako će biti i Sin čovečiji u srcu zemlje tri dana i tri noći. Ninevljani će ustati na sudu sa ovim naraštajem i osudiće ga; jer su se pokajali na Joninu propoved, a vidi ovde je nešto više od Jone.“ (Matej 12:39-41). Isus je jasno stavio do znanja da je svrha znaka da bi ljudi prepoznali Božiju poruku i odgovorili u skladu sa tim. Isto tako, u Jovanu 4:48, On je rekao činovniku: „Ako ne vidite znakova i čuda, nećete da poverujete”. Znaci su bili pomoć onima koji su se borili da poveruju, ali je u središtu bila poruka spasenja u Hristu.
Pavle je naglasio ovu poruku spasenja u 1. Korinćanima 1:21-23 „Pošto, naime, svet svojom mudrošću nije poznao Boga u Božijoj mudrosti, bila je volja Božija da ludom propoveđu spase one koji veruju. I kad već Judeji ištu čudne znake, a Grci traže mudrost, mi propovedamo Hrista raspetoga - Judejima sablazan, mnogobošcima ludost.“ Znaci imaju svoju svrhu, ali oni služe višem cilju – spasenju duša propovedanjem evanđelja. U 1. Korinćanima 14:22 Pavle jasno kaže da „jezici nisu znak za verujuće, nego za nevernike.” Bog koristi čudesne znake kao što je govor u jezicima da bi ubedio neverenike da je Hristova poruka istinita, ali kako pokazuje ostatak konteksta, još važnija stvar je bilo jasno objavljivanje evanđeoske poruke.
Jedna stvar se zanemari u raspravi o znacima i čudima, a to je njihovo vreme i mesto u Bibliji. Suprotno popularnom verovanju, ljudi u Bibliji nisu stalno doživljavali čuda. U stvari, čuda u Bibliji su grupisana oko posebnih događaja u kojima se Bog bavio čovečanstvom. Izraelovo izbavljenje iz Egipta i ulazak u Obećanu zemlju pratila su mnoga čuda, ali čuda su ubrzo izbledela. Tokom kasnih godina kraljeva, kada se Bog spremao da pošalje ljude u izgnanstvo, On je dozvolio nekim od Njegovih proroka da učine čuda. Kada je Isus došao među nas, On je činio čuda i u ranoj službi apostola, oni su činili čuda, ali izvan ovih vremenskih okvira, vidimo vrlo malo čuda ili znakova u Bibliji. Velika većina ljudi koji su živeli u biblijskim vremenima nikada nisu, svojim očima, videli znake i čuda. Morali su da žive po veri u ono što im je Bog već otkrio.
U ranoj crkvi, znaci i čuda bili su prvenstveno usmereni na prvo predstavljanje evanđelja različim grupama ljudi. Na dan Pentekosta, čitamo da su se „pobožni Judeji iz svakog naroda pod nebom” okupili u Jerusalimu (Dela 2:5). Upravo tim Jevrejima, koji su odrasli u drugim zemljama i govorili drugim jezicima (stihovi 6-11), ovaj znak jezika bio je prvo dat. Oni su priznali da su čuli na svojim maternjim jezicima o divnim Božijim delima i Petar im je rekao da je jedini pravi odgovor bio da se pokaju za svoje grehe (stih 38). Kada je evanđelje bilo prvi put predstavljeno među Samarićanima, Filip je činio znake i čuda (Dela 8:13).
Kada su Petra poslali kod Kornelija, mnogobošca, Bog je izveo čudesni znak da bi potvrdio svoje delo. „I zadiviše se verni iz obrezanja koji su došli s Petrom, što se i na mnogobošce izlio dar Svetoga Duha; jer su ih slušali kako govore jezike i veličaju Boga.“ (Dela 10:45-46). Kada su Petra ispitivali drugi apostoli, on je dao ovo kao dokaz Božijeg vođstva i drugi „proslaviše Boga govoreći: Bog je dakle i mnogobošcima dao pokajanje za život.” (Dela 11:18).
U svakom slučaju, znakovni darovi bili su potvrda Božije poruke i izaslanika, da bi ljudi mogli da čuju i poveruju. Jednom kada je poruka potvrđena, znaci bi nestali. Obično nema potrebe da se ti znaci ponove u našim životima, ali potrebno nam je da primimo istu poruku evanđelja. English
Koja je bila svrha biblijskih znakovnih darova?
