Pitanje
Da li 1. Petrova 3:21 podučava da je krštenje neophodno za spasenje?
Odgovor
Kao u slučaju svakog drugog stiha ili odlomka, prvo donosimo zaključak o njegovom učenju tako što prvo isfiltriramo šta ostatak Biblije podučava na tu temu. U slučaju krštenja i spasenja, Biblija jasno podučava da je spasenje po blagodati verom u Isusa Hrista, ne bilo kakvim delima, uključujući i krštenje (Efescima 2:8-9). Stoga, bilo kakvo tumačenje, koje dovodi do zaključka da je krštenje, ili bilo koji drugi čin, neophodan za spasenje je pogrešno tumačenje. Za više informacije, molimo vas pročitajte na našoj internet stranici tekst „Da je spasenje isključivo po veri ili po veri i delima?”
Oni koji veruju da je krštenje neophodno za spasenje brzopleto koriste 1. Petrovu 3:21 kao „dokaz”, jer on navodi da „spasenje spašava”. Da li je Petar zaista govorio da čin krštenja spašava? U tom slučaju, on bi protivurečio mnogim drugim odlomcima Biblije koji jasno pokazuju da se ljudi spašavaju (čime svedoči primanje Svetog Duha) pre krštenja ili bez krštenja (kao lopov na krstu u Luki 23:39-43). Dobar primer nekog ko je bio spašen pre nego što je kršten je Kornelije i cela njegova porodica u Delima 10. Znamo da su bili spašeni pre krštenja, jer su primili Svetog Duha kao dokaz spasenja (Rimljanima 8:9;Efescima 1:13, 1. Jovanova 3:24). Dokaz o njihovom spasenju bio je razlog zašto je Petar dozvolio da se oni krste. Brojni biblijski odlomci jasno podučavaju da spasenje dolazi u trenutku kada neko poveruje u evanđelje, kada je zapečaćen „obećanim Svetim Duhom” (Efescima 1:13).
Na sreću, ne moramo da pogađamo šta Petar misli u ovom stihu, jer on to razjašnjava ovom frazom „koje se ne sastoji u uklanjanju telesne nečistoće, nego u molbi Bogu za dobru savest“. Iako Petar povezuje krštenje sa spasenjem, ne misli, pritom, na čin krštenja (ne ukljanjanje prljavštine sa tela). Biti uronjen u vodu jedino otklanja nečistoću. Ono na šta Petar misli je šta samo krštenje predstavlja,a to je ono što nas spašava (molba Bogu za čistu savest kroz vaskrsenja Isusa Hrista). Drugim rečima, Petar jednostavno povezuje krštenje sa verovanjem. Ne spašava nas taj deo kvašenja,već „molba Bogu za čistu savest” što je značenje krštenja. Molba Bogu uvek dolazi prva. Prvo dolazi vera i pokajanje, potom krštenje kojim se javno poistovećujemo sa Hristom.
Odlično objašnjenje ovog odlomka daje dr. Kenet Vuest, autor knjige „Proučavanje Reči u grčkom Novom zavetu”. „Vodeno krštenje je ono o čemu apostol razmišlja, ne krštenje Svetim Duhom, jer govori o potopu koji je spasao stanovnike barke,a u ovom stihu o krštenju koje spašava vernike. Ali on kaže da ih ono spašava samo kao kopija. To jest, vodeno krštenje je kopija stvarnosti, spasenja. Ono može samo prividno da spasi, ne u stvarnosti. Starozavetne žrtve bile su kopije realnosti, Gospoda Isusa. One nisu zaista spašavale vernika, već su bile simbol. Ovde se ne govori o tome da su ove žrtve analogne hrišćanskom vodenom krštenju. Autor to koristi samo kao ilustraciju reči „kopija”.
„Stoga, vodeno krštenje spašava vernika isključivo simbolički. Starozavetni Jevrejin bio je spašen i pre nego što bi prineo žrtvu. Ta žrtva bila je samo njegovo spoljašnje svedočanstvo da je verovao u Jagnje Božije, koje su ove žrtve simbolizovale. Vodeno krštenje je spoljno svedočanstvo unutrašnje vere vernika.Ta osoba spašena je u trenutku kada poveruje u Gospoda Isusa. Vodeno krštenje je vidljivo svedočanstvo njegove vere, a spasenje koje mu je dato je odgovor na veru. Petar oprezno informiše svoje čitaoce da ne podučava o preobraženju koje dolazi putem krštenja, tj.da osoba koja se krsti nije i preporođena , jer kaže „ne u uklanjanju telesne nečistoće”. Petar objašnjava da krštenje ne uklanja telesnu nečistoću, bilo da je u pitanju bukvalno shvatanje kao pranje tela,ili metaforično – čišćenje duše. Nijedna ceremonija ne može da utiče na savest. Ali, on definiše šta misli pod spasenjem, u rečima„u molbi Bogu za dobru savest” i on objašnjava kako se to postiže,naime „vaskrsenjem Isusa Hrista”, tako što se verujući grešnik poistovećuje sa Njim u vaskrsenju”.
Delimična zabuna ovim odlomkom dolazi i zbog činjenice da je, na mnogo načina, svrha krštenja kao javnog ispovedanja nečije vere u Hrista i poistovećivanjem sa Njim zamenjena „donošenjem odluke za Hrista”ili „moljenjem molitve grešnika”. Krštenje se svelo na nešto što dolazi kasnije. Ipak, za Petra ili bilo kog drugog hrišćanina prvog veka, bilo bi nečuveno da osoba prizna Hrista kao Spasitelja i ne krsti se odmah posle toga. Stoga,nije iznenađujuće što Petar vidi krštenje u uskoj vezi sa spasenjem. Ipak, on jasno stavlja do znanja u ovom stihu da sami rituali ne spašavaju, već činjenica da smo sjedinjeni sa Hristom u Njegovom vaskrsenju kroz veru „u molbi Bogu za dobru savest - posredstvom vaskrsenja Isusa Hrista“ (1. Petrova 3:21).
Stoga, krštenje koje je po Petru, spasonosno, je ono kome prethodi vera u posredničku žrtvu Hrista koja opravdava nepravednog grešnika (Rimljanima 3:25-26; 4:5). Krštenje je spoljni znak onog što je Bog uradio „banjom koja preporađa i obnavlja Duhom Svetim” (Titu 3:5). English
Da li 1. Petrova 3:21 podučava da je krštenje neophodno za spasenje?
