Питање
Да ли 1. Петрова 3:21 подучава да је крштење неопходно за спасење?
Одговор
Као у случају сваког другог стиха или одломка, прво доносимо закључак о његовом учењу тако што прво исфилтрирамо шта остатак Библије подучава на ту тему. У случају крштења и спасења, Библија јасно подучава да је спасење по благодати вером у Исуса Христа, не било каквим делима, укључујући и крштење (Ефесцима 2:8-9). Стога, било какво тумачење, које доводи до закључка да је крштење, или било који други чин, неопходан за спасење је погрешно тумачење. За више информације, молимо вас прочитајте на нашој интернет страници текст „Да је спасење искључиво по вери или по вери и делима?”
Они који верују да је крштење неопходно за спасење брзоплето користе 1. Петрову 3:21 као „доказ”, јер он наводи да „спасење спашава”. Да ли је Петар заиста говорио да чин крштења спашава? У том случају, он би противуречио многим другим одломцима Библије који јасно показују да се људи спашавају (чиме сведочи примање Светог Духа) пре крштења или без крштења (као лопов на крсту у Луки 23:39-43). Добар пример неког ко је био спашен пре него што је крштен је Корнелије и цела његова породица у Делима 10. Знамо да су били спашени пре крштења, јер су примили Светог Духа као доказ спасења (Римљанима 8:9;Ефесцима 1:13, 1. Јованова 3:24). Доказ о њиховом спасењу био је разлог зашто је Петар дозволио да се они крсте. Бројни библијски одломци јасно подучавају да спасење долази у тренутку када неко поверује у еванђеље, када је запечаћен „обећаним Светим Духом” (Ефесцима 1:13).
На срећу, не морамо да погађамо шта Петар мисли у овом стиху, јер он то разјашњава овом фразом „које се не састоји у уклањању телесне нечистоће, него у молби Богу за добру савест“. Иако Петар повезује крштење са спасењем, не мисли, притом, на чин крштења (не укљањање прљавштине са тела). Бити уроњен у воду једино отклања нечистоћу. Оно на шта Петар мисли је шта само крштење представља,а то је оно што нас спашава (молба Богу за чисту савест кроз васкрсења Исуса Христа). Другим речима, Петар једноставно повезује крштење са веровањем. Не спашава нас тај део квашења,већ „молба Богу за чисту савест” што је значење крштења. Молба Богу увек долази прва. Прво долази вера и покајање, потом крштење којим се јавно поистовећујемо са Христом.
Одлично објашњење овог одломка даје др. Кенет Вуест, аутор књиге „Проучавање Речи у грчком Новом завету”. „Водено крштење је оно о чему апостол размишља, не крштење Светим Духом, јер говори о потопу који је спасао становнике барке,а у овом стиху о крштењу које спашава вернике. Али он каже да их оно спашава само као копија. То јест, водено крштење је копија стварности, спасења. Оно може само привидно да спаси, не у стварности. Старозаветне жртве биле су копије реалности, Господа Исуса. Оне нису заиста спашавале верника, већ су биле симбол. Овде се не говори о томе да су ове жртве аналогне хришћанском воденом крштењу. Аутор то користи само као илустрацију речи „копија”.
„Стога, водено крштење спашава верника искључиво симболички. Старозаветни Јеврејин био је спашен и пре него што би принео жртву. Та жртва била је само његово спољашње сведочанство да је веровао у Јагње Божије, које су ове жртве симболизовале. Водено крштење је спољно сведочанство унутрашње вере верника.Та особа спашена је у тренутку када поверује у Господа Исуса. Водено крштење је видљиво сведочанство његове вере, а спасење које му је дато је одговор на веру. Петар опрезно информише своје читаоце да не подучава о преображењу које долази путем крштења, тј.да особа која се крсти није и препорођена , јер каже „не у уклањању телесне нечистоће”. Петар објашњава да крштење не уклања телесну нечистоћу, било да је у питању буквално шватање као прање тела,или метафорично – чишћење душе. Ниједна церемонија не може да утиче на савест. Али, он дефинише шта мисли под спасењем, у речима„у молби Богу за добру савест” и он објашњава како се то постиже,наиме „васкрсењем Исуса Христа”, тако што се верујући грешник поистовећује са Њим у васкрсењу”.
Делимична забуна овим одломком долази и због чињенице да је, на много начина, сврха крштења као јавног исповедања нечије вере у Христа и поистовећивањем са Њим замењена „доношењем одлуке за Христа”или „мољењем молитве грешника”. Крштење се свело на нешто што долази касније. Ипак, за Петра или било ког другог хришћанина првог века, било би нечувено да особа призна Христа као Спаситеља и не крсти се одмах после тога. Стога,није изненађујуће што Петар види крштење у уској вези са спасењем. Ипак, он јасно ставља до знања у овом стиху да сами ритуали не спашавају, већ чињеница да смо сједињени са Христом у Његовом васкрсењу кроз веру „у молби Богу за добру савест - посредством васкрсења Исуса Христа“ (1. Петрова 3:21).
Стога, крштење које је по Петру, спасоносно, је оно коме претходи вера у посредничку жртву Христа која оправдава неправедног грешника (Римљанима 3:25-26; 4:5). Крштење је спољни знак оног што је Бог урадио „бањом која препорађа и обнавља Духом Светим” (Титу 3:5).
Да ли 1. Петрова 3:21 подучава да је крштење неопходно за спасење?
