Pitanje
Da li hrišćanin treba da proučava filozofiju?
Odgovor
Reč „filozofija" potiče od grčke reči philosophia, što znači „ljubav prema mudrosti". Proučavanje filozofije sastoji se od korišćenja racionalnog argumenta i kritičkog razmišljanja da bi se analizirao način na koji ljudska bića razmišljaju, saznaju i posmatraju svet oko sebe – i fizički i apstraktni svet ideja. Pitanja kao što su: „Šta je stvarnost?″, „Može li istina da se sazna?" i „Šta je lepota?" su sve filozofska pitanja. Kao ljudi koji vole Boga i veruju u Isusa Hrista, treba da volimo mudrost (Izreke 4:6; 7:4), pa stoga, nema ničeg pogrešnog u tome da hrišćanin proučava filozofiju. Proučavanje filozofije je dobro i ispravno sve dok produbljuje traganje za istinom. Knjiga Propovednika duboko ispituje filozofska pitanja, razmatrajući nekoliko različitih svetskih filozofija, pre nego što zaključi da su strah i poslušnost Bogu najbolji (Propovednik 12:13).
Odgovor na sva neophodna pitanja koja se tiču Boga, večnosti i pobožnog života nalazi se u Bibliji. Međutim, kao oblast akademskog proučavanja, filozofija može da prosvetli čoveka i bude korisna u ljudskom ophođenju sa svetom. Fascinantno je proučavati kako su ljudi, tokom vekova, razmišljali o prirodi stvarnosti i njihovoj svrsi (ili nedostatku iste) u svemiru. Isto tako je fascinantno saznanje kako su različiti filozofi tokom istorije nailazili na biblijske istine, ponekad neplanirano.
Razumevanje različitih ljudskih filozofija je dragoceno sredstvo u evangelizaciji. Pomaže da se zna odakle ljudi dolaze i da pruži ideju zašto razmišljaju na određeni način. Da li ta osoba prati Spinozinu verziju panteizma? Da li čita Hobsa? Da li naginje ka racionalizmu, subjektivizmu ili egzistencijalizmu? Evangelista koji poseduje neko filozofsko znanje može spremnije da uključuje pojedince u razgovor u vezi sa tim pitanjima do kojih im je stalo i nađe zajedničke teme. Pavle daje sjajan primer za ovo na brdu Aeropag, zbog njegovog poznavanja grčkih spisa (Dela 17:28). Takođe, on je citirao i kritskog filozofa da bi doneo zaključak u Titu 1:12.
Na veru se često gleda kao na „neintelektualnu" potragu, nešto što može da se razume duhom i srcem, a ne umom. Neki ljudi – čak i neki hrišćani – idu tako daleko da kažu da se vera protivi razumu, kao da je vera iracionalna i antiintelektualna. Ako nema smisla, to je u redu. Ali, Biblija predstavlja veru u Boga i u evanđelje kao nešto što je zasnovano u stvarnosti. Mi verujemo u ono što je stvarno; naša vera zasnovana je na istorijskim dešavanjima koje su zabeležili očevici nesvakidašnjih dešavanja. Luka piše o „mnogim dokazima" Isusovog vaskrsenja (Dela 1:3). Hristova služba se nije desila „u nekom uglu", kao što Pavle ističe pred sumnjičavim kraljem (Dela 26:26).
Ideja da su vera i razum suprotstavljeni potiče još iz drevnih vremena. Grčka kultura, rodno mesto filozofije, ne može da razume hrišćansku poruku, koja njima zvuči iracionalno. Kao što je Pavle rekao, propovedanje krsta bila je ludost za Grke (1. Korinćanima 1:23) – nagoveštaj ograničenja ljudske filozofije. Iako su ljudske filozofije, same po sebi, vredno polje proučavanja, ne mogu nikada da, samostalno, dođu do istine evanđelja. Pavle je upozorio da se čuvamo „protivljenja lažnog znanja" (1. Timoteju 6:20) ili „takozvanog znanja". Veliki deo sekularne filozofije pripada toj kategoriji. Potrebno nam je Božije otkrivenje da vidimo istinu. „Verom shvatamo" (Jevrejima 11:3).
Bez Božijeg otkrivenja Biblije, čovek, u svom prirodnom stanju, ne može da razume pitanja Božijeg Duha (1.Korinćanima 2:14-16). Mudrost ne dolazi od prirodnog uma, jer čovekov um i njegov razum su u palom stanju; to jest, greh utiče na njih. Mudrost je Božiji dar (Jakovljeva 1:5). Da bi bila istinski sposobna da racionalno razmišlja, osoba mora da se upozna sa prvobitnim izvorom mudrosti, a to je sam Bog. Potreban nam je „Hristov um" (1. Korinćanima 2:16). Putem vere, oslanjamo se na Božije vođstvo, a ne samo na sopstvenu mudrost (Izreke 3:5-6).
Hrišćani mogu i treba da proučavaju filozofiju, ako su vođeni u tom pravcu. Ali, kao i kod drugih stvari u životu, to proučavanje treba da se sprovodi u potčinjenosti Bogu. Filozofija može da se upotrebi da se izgrade divni i prosvetljujući argumenti na osnovu onog što Bog otkrije da je istina, ili može da se upotrebi da se razgradi i zbuni pali um koji veruje sebi umesto svom Stvoritelju. Slavimo Gospoda za hrišćanske filozofe tokom vekova koji su izvršili pozitivan uticaj na svet filozofije i upućivali ljude na istinu; Avgustin, Akvinski, Kalvin, Kirkegard i drugi. Zadužili su nas i moderni mislioci kao što su C.S Luis, Alvin Plantinga, Norman Gesler, Fransis Šefer, Ravi Zakarajas i Vilijam Lejn Krejg, koji nastavljaju da dokazuju kako je hrišćanska teologija i više nego uspešna u okviru proučavanja fiilozofije.
English
Da li hrišćanin treba da proučava filozofiju?
