Pitanje
Da li je pogrešno imati Isusove slike?
Odgovor
Kada je Bog dao svoj Zakon čovečanstvu, On je počeo sa izjavom o tome ko je On: „Ja sam Gospod, Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje egipatske" (Izlazak 20:2) sa upozorenjem da Izrael ne treba da ima druge bogove osim Njega. On je odmah posle toga zabranio da se prave bilo kakve slike bilo čega „što je gore na nebu ili dolje na zemlji, ili u vodi ispod zemlje″ (Izlazak 20:4) radi obožavanja ili klanjanja tome. Fascinantna stvar u vezi sa istorijom jevrejskog naroda je da su se oni oglušili o ovu zapovest više nego bilo ko drugi. Iznova i iznova, oni su pravili idole koji su predstavljali bogove i klanjali su im se; počevši sa pravljenjenjem zlatnog teleta tokom vremena dok je Bog pisao Deset zapovesti za Mojsija (Izlazak 32)! Obožavanje idola nije samo odvuklo Izraelce od istinitog i živog Boga, vodilo ih je i u druge vrste grehova kao što su prostitucija u hramovima, orgije i čak, žrtvovanje dece.
Naravno, puka slika Isusa koji visi u nečijem domu ili crkvi ne znači da ljudi praktikuju idolopoklonstvo. Moguće je da Isusov portret ili krst mogu da postanu objekti obožavanja, što je, u tom slučaju, pogrešno. Ali, ne postoji ništa specifično u Novom zavetu što bi zabranilo hrišćaninu da ima Isusovu sliku. Takva slika mogla bi da bude podsetnik za molitvu, za ponovno usredsređivanje na Gospoda ili da sledimo Hristov put. Ali, vernici treba da znaju da Gospod ne može da se svede na dvodimenzionalnu sliku i da molitva ili slavljenje ne treba da se nudi slici. Slika nikad neće biti potpun odraz Boga ili može da tačno prikaže Njegovu slavu i ne treba da bude zamena za to kako vidimo Boga ili produbljujemo naše znanje o Njemu. I naravno, čak i najlepše predstavljanje Isusa Hrista nije ništa drugo nego zamisao umetnika o tome kako bi Gospod izgledao.
Mi ne znamo kako je Isus izgledao. Da su detalji Njegovog fizičkog izgleda bili bitni za nas, Matej, Petar i Jovan bi sigurno dali precizan opis, kao što bi to uradili i Isusova braća, Jakov i Juda. Ipak, novozavetni pisci ne daju nikakve detalje u vezi sa Isusovim fizičkim karakteristikama. To je prepušteno našoj mašti.
Nama sigurno nije potrebna slika da bi prikazala prirodu našeg Gospoda i Spasitelja. Treba samo da pogledamo na Njegovo stvorenje, kao što nam je rečeno u Psalmu 19:1-2: „Nebesa slavu Božju objavljuju, dela ruku njegovih nebeski prostor glasi. Dan ih danu javlja, noć noći kazuje″. Pored toga, kao oni koje je Gospod iskupio, posvetio i učinio pravednima zbog Njegove prolivene krvi na krstu, treba Njega uvek da postavljamo ispred sebe.
Biblija, sama Božija Reč, je puna opisa Hrista koja okupiraju našu maštu i ushićuju naše duše, a nisu fizičke prirode. On je svetlo sveta (Jovan 1:5), hleb života (Jovan 6:32-33); živa voda koja gasi žeđ naših duša (Jovan 4;14), prvosveštenik koji zastupa za nas pred Ocem (Jevrejima 2:17); dobri pastir koji je položio svoj život za Njegove ovce (Jovan 10:11,14); besprekorno Jagnje Božije (Otkrivenje 13:8); začetnik i dovršitelj naše vere (Jevrejima 12:2); put, istina i život (Jovan 14:6); i sama slika nevidljivog Boga (Kološanima 1:15). Takav Spasitelj je mnogo lepši nego bilo koje parče papira koje visi na zidu.
U svojoj knjizi „Zlatno uže", misionarka Ejmi Karmajkl priča o Prini, mladoj Indijki, koja je postala hrišćanka i živela u sirotištu gospođice Karmajkl. Prina nikada nije videla Isusovu sliku; umesto toga, gospođica Karmajkl se molila da Sveti Duh otkrije Isusa svakoj od devojčica: „Jer ko osim Boga može da pokaže Boga?" Jednog dana, Prina je primila paket iz inostranstva. Nestrpljivo ga je otvorila i izvadila sliku Isusa. Prina je nevino pitala ko je to i kada su joj rekli da je to Isus, rasplakala se. „Šta je bilo?", pitali su. „Zašto plačeš?". Odgovor male Prine rekao je sve: „Mislila sam da je bio lepši" (strana 151).
English
Da li je pogrešno imati Isusove slike?
