Pitanje
Da li je pogrešno biti besan na Boga?
Odgovor
Bes prema Bogu je nešto sa čim se što mnogi ljudi, kako vernici tako i nevernici bore tokom života. Kada se nešto tragično desi u životu Bogu postavljamo pitanje: „Zašto?" i to je naša prirodna reakcija. Ono što ga u stvari pitamo je ne toliko „zašto", već: „Zašto to meni da se desi, Bože?" Ova reakcija pokazuje da razmišljamo na pogrešan način. Prvo, kao vernici živimo pod utiskom da bi život trebalo da bude lak, da bi Bog trebalo da spreči da nam se desi tragedija. Kada se tragedija desi, mi se naljutimo na Njega. Drugo, ne razumemo kolika je Njegova suverenost, izgubimo poverenje u Njegovu kontrolu nad našim okolnostima, drugim ljudima i načinu na koji to utiče na nas. Kada izgubimo veru u Božiju suverenost to je zbog toga što se naša krhka telesnost bori sa našom frustracijom i nedostatkom kontrole nad događajima. Kada se dobre stvari dese previše često to pripisujemo našem uspehu i dostignućima. Međutim, kad se loše stvari dese mi to brzo pripisujemo Bogu, naljutimo se na Njega što to nije sprečio, što ukazuje na prvu manu u našem načinu razmišljanja – da ne zaslužujemo da nam se neprijatne stvari dešavaju.
Tragedije nam pojašnjavaju strašnu istinu da mi nemamo kontrolu nad svim. Svi mislimo da nekada možemo da kontrolišemo ishod situacija u kojima se nalazimo, međutim, u suštini Bog je taj koji ima kontrolu nad celom tvorevinom. Sve što se dešava je ili On prouzrokovao ili dozvolio da se desi. Ni vrabac ne padne sa grane niti dlaka sa glave da On to ne zna (Matej 10:29-31). Možemo da se bunimo, da budemo ljuti i krivimo Boga za ono što se dešava. Međutim, ako mu verujemo i prepustimo svoju gorčinu i bol Njemu, priznajući svoj greh ponosa što pokušavamo da forsiramo svoju volju protiv Njegove, On će nam dati mir i snagu da nas provede kroz svaku tešku situaciju (1 Korinćanima 10:13). Mnogi koji veruju u Isusa Hrista mogu da posvedoče da je to istina. Možemo da se ljutimo na Boga iz mnogo razloga tako da svi u jednom trenutku moramo da prihvatimo da ima stvari koje ne možemo da kontrolišemo, pa čak ni razumemo svojim ograničenim umovima.
Naše razumevanje Božije suverenosti u svim okolnostima mora da bude praćeno našim razumevanjem Njegovih drugih osobina: ljubavi, milosti, nežnosti, dobrote, pravednosti, pravde i svetosti. Kada vidimo svoje poteškoće kroz istinu Božije Reči – koja nam kaže da naš ljubljeni i sveti Bog radi sve za naše dobro (Rimljanima 8:28), i da ima savršeni plan i cilj za nas koji ne može da bude osujećen (Isaija 14:24, 46:9-10)— počinjemo da vidimo svoje probleme u drugom svetlu. Iz Svetog pisma takođe možemo da vidimo da ovaj život svakako ne može da bude samo neprekidna radost i sreća. Naprotiv, Jov nas podseća: „Nego se čovek rađa na nevolju, kao što iskre iz ugljevlja uzleću u vis" (Jov 5:7), i da je život kratak i „pun nemira" (Jov 14:1). Samo zato što dođemo Hristu radi spasenja od greha, to ne znači da nam je garantovan život bez problema. U stvari, Isus je rekao: „U svetu imate nevolju", međutim, on je „nadvladao svet" (Jovan 16:33) i time nam je omogućio da imamo unutrašnji mir, uprkos olujama koje besne oko nas (Jovan 14:27).
Jedno je sigurno: neispravan bes je greh (Galaćanima 5:20; Efežanima 4:26-27, 31; Kološanima 3:8).
Bezbožan greh je samoporažavajuć, daje đavolu prostor u našim životima, i možemo da uništmo svoj mir i radost ako ga držimo u sebi. Držati u sebi bes dozvoljava da u našim srcima uzrastu ogorčenost i netrpeljivost. To moramo da ispovedimo Gospodu i onda kada nam oprosti možemo da mu prepustimo ta osećanja. Moramo često da idemo pred Gospoda u molitvi, kada smo tužni, besni i kada patimo. Sveto pismo nam kaže u 2. Knjizi Samuilovoj 12:15-23 da je David išao pred Božiji presto milosti u molitvi za svoju bebu,u postu, suzama i molitvi da dete preživi. Kada je dete umrlo, David je ustao i slavio Gospoda a tada je rekao svojim slugama da je znao gde se nalazi njegovo dete i da će jednog dana biti sa njim u Božijem prisustvu. David je zavapio Bogu tokom bebine bolesti a zatim se poklonio Bogu slaveći ga. To je predivno svedočantvo. Bog zna naše srce, i besmisleno je pokušati da sakrijemo kako se zaista osećamo tako da je razgovor sa Njim jedan od najboljih načina da se izborimo sa svojim bolom. Ako to uradimo ponizno, otvorimo mu srce, On će da deluje kroz nas, i u tom procesu postaćemo više nalik Njemu.
Suštinsko pitanje je da li za sve možemo da verujemo Bogu, za svoj život i živote svojih bližnjih? Naravno da možemo! Naš Bog je milostiv, pun blagodati i ljubavi, i kao Hristovi učenici možemo za sve da mu verujemo. Kada nam se dese tragedije, znamo da Bog može da ih upotrebi da nas privuče bliže sebi, da učvrsti našu veru, i time nas dovede do zrelosti i celovitosti (Psalam 34:18; Jakovljeva 1:2-4). Tada možemo da budemo utešno svedočanstvo drugim ljudima (2 Korinćanima 1:3-5). Međutim, to je lakše reći nego učiniti. To zahteva da svakodnevno Njemu prepuštamo svoju volju, verno proučavamo njegove osobine iz Božije Reči, mnogo molitve, a zatim primenu onoga što smo naučili u svom životu. Ako to učinimo, naša vera će brzo rasti i sazrevati, zbog čega će nam biti lakše da mu verujemo da nas provede kroz narednu tragediju koja će se neminovno desiti.
Tako da, direktan odgovor na pitanje je – da, pogrešno je biti besan na Boga. Bes prema Bogu je proizvod naše nesposobnosti ili nevoljnosti da se pouzdamo u Boga čak i kada ne razumemo šta On radi. Besneti na Boga suštinski znači reći Bogu da je uradio nešto pogrešno, što On nikada ne radi. Da li Bog ima razumevanja kada smo besni, frustrirani ili razočarani u Njega? Da, On zna naša srca i zna koliko težak i bolan život može da bude. Da li je onda u redu da budemo besni na Boga? Apsolutno nije. Umesto da budemo besni na Boga, trebalo bi da svoje srce otvorimo u potpunosti Bogu u molitvi i da mu verujemo da je On u potpunoj kontroli i da je Njegov plan savršen.
English
Da li je pogrešno biti besan na Boga?
