Питање
Да ли је погрешно бити бесан на Бога?
Одговор
Бес према Богу је нешто са чим се што многи људи, како верници тако и неверници боре током живота. Када се нешто трагично деси у животу Богу постављамо питање: „Зашто?" и то је наша природна реакција. Оно што га у ствари питамо је не толико „зашто", већ: „Зашто то мени да се деси, Боже?" Ова реакција показује да размишљамо на погрешан начин. Прво, као верници живимо под утиском да би живот требало да буде лак, да би Бог требало да спречи да нам се деси трагедија. Када се трагедија деси, ми се наљутимо на Њега. Друго, не разумемо колика је Његова сувереност, изгубимо поверење у Његову контролу над нашим околностима, другим људима и начину на који то утиче на нас. Када изгубимо веру у Божију сувереност то је због тога што се наша крхка телесност бори са нашом фрустрацијом и недостатком контроле над догађајима. Када се добре ствари десе превише често то приписујемо нашем успеху и достигнућима. Међутим, кад се лоше ствари десе ми то брзо приписујемо Богу, наљутимо се на Њега што то није спречио, што указује на прву ману у нашем начину размишљања – да не заслужујемо да нам се непријатне ствари дешавају.
Трагедије нам појашњавају страшну истину да ми немамо контролу над свим. Сви мислимо да некада можемо да контролишемо ишод ситуација у којима се налазимо, међутим, у суштини Бог је тај који има контролу над целом творевином. Све што се дешава је или Он проузроковао или дозволио да се деси. Ни врабац не падне са гране нити длака са главе да Он то не зна (Матеј 10:29-31). Можемо да се бунимо, да будемо љути и кривимо Бога за оно што се дешава. Међутим, ако му верујемо и препустимо своју горчину и бол Њему, признајући свој грех поноса што покушавамо да форсирамо своју вољу против Његове, Он ће нам дати мир и снагу да нас проведе кроз сваку тешку ситуацију (1 Коринћанима 10:13). Многи који верују у Исуса Христа могу да посведоче да је то истина. Можемо да се љутимо на Бога из много разлога тако да сви у једном тренутку морамо да прихватимо да има ствари које не можемо да контролишемо, па чак ни разумемо својим ограниченим умовима.
Наше разумевање Божије суверености у свим околностима мора да буде праћено нашим разумевањем Његових других особина: љубави, милости, нежности, доброте, праведности, правде и светости. Када видимо своје потешкоће кроз истину Божије Речи – која нам каже да наш љубљени и свети Бог ради све за наше добро (Римљанима 8:28), и да има савршени план и циљ за нас који не може да буде осујећен (Исаија 14:24, 46:9-10)— почињемо да видимо своје проблеме у другом светлу. Из Светог писма такође можемо да видимо да овај живот свакако не може да буде само непрекидна радост и срећа. Напротив, Јов нас подсећа: „Него се човек рађа на невољу, као што искре из угљевља узлећу у вис" (Јов 5:7), и да је живот кратак и „пун немира" (Јов 14:1). Само зато што дођемо Христу ради спасења од греха, то не значи да нам је гарантован живот без проблема. У ствари, Исус је рекао: „У свету имате невољу", међутим, он је „надвладао свет" (Јован 16:33) и тиме нам је омогућио да имамо унутрашњи мир, упркос олујама које бесне око нас (Јован 14:27).
Једно је сигурно: неисправан бес је грех (Галаћанима 5:20; Ефежанима 4:26-27, 31; Колошанима 3:8).
Безбожан грех је самопоражавајућ, даје ђаволу простор у нашим животима, и можемо да уништмо свој мир и радост ако га држимо у себи. Држати у себи бес дозвољава да у нашим срцима узрасту огорченост и нетрпељивост. То морамо да исповедимо Господу и онда када нам опрости можемо да му препустимо та осећања. Морамо често да идемо пред Господа у молитви, када смо тужни, бесни и када патимо. Свето писмо нам каже у 2. Књизи Самуиловој 12:15-23 да је Давид ишао пред Божији престо милости у молитви за своју бебу,у посту, сузама и молитви да дете преживи. Када је дете умрло, Давид је устао и славио Господа а тада је рекао својим слугама да је знао где се налази његово дете и да ће једног дана бити са њим у Божијем присуству. Давид је завапио Богу током бебине болести а затим се поклонио Богу славећи га. То је предивно сведочантво. Бог зна наше срце, и бесмислено је покушати да сакријемо како се заиста осећамо тако да је разговор са Њим један од најбољих начина да се изборимо са својим болом. Ако то урадимо понизно, отворимо му срце, Он ће да делује кроз нас, и у том процесу постаћемо више налик Њему.
Суштинско питање је да ли за све можемо да верујемо Богу, за свој живот и животе својих ближњих? Наравно да можемо! Наш Бог је милостив, пун благодати и љубави, и као Христови ученици можемо за све да му верујемо. Када нам се десе трагедије, знамо да Бог може да их употреби да нас привуче ближе себи, да учврсти нашу веру, и тиме нас доведе до зрелости и целовитости (Псалам 34:18; Јаковљева 1:2-4). Тада можемо да будемо утешно сведочанство другим људима (2 Коринћанима 1:3-5). Међутим, то је лакше рећи него учинити. То захтева да свакодневно Њему препуштамо своју вољу, верно проучавамо његове особине из Божије Речи, много молитве, а затим примену онога што смо научили у свом животу. Ако то учинимо, наша вера ће брзо расти и сазревати, због чега ће нам бити лакше да му верујемо да нас проведе кроз наредну трагедију која ће се неминовно десити.
Тако да, директан одговор на питање је – да, погрешно је бити бесан на Бога. Бес према Богу је производ наше неспособности или невољности да се поуздамо у Бога чак и када не разумемо шта Он ради. Беснети на Бога суштински значи рећи Богу да је урадио нешто погрешно, што Он никада не ради. Да ли Бог има разумевања када смо бесни, фрустрирани или разочарани у Њега? Да, Он зна наша срца и зна колико тежак и болан живот може да буде. Да ли је онда у реду да будемо бесни на Бога? Апсолутно није. Уместо да будемо бесни на Бога, требало би да своје срце отворимо у потпуности Богу у молитви и да му верујемо да је Он у потпуној контроли и да је Његов план савршен.
Да ли је погрешно бити бесан на Бога?
