Питање
Зашто има толико хришћанских деноминација?
Одговор
Да бисмо одговорили на ово питање морамо да направимо разлику између деноминација у оквиру Христовог тела и нехришћанских култова и лажних религија. Презвитеријанци и Лутерани су пример за хришћанске деноминације. Мормони и Јеховини сведоци су примери култова (група које тврде да су хришћанске али поричу једну или више основних веровања хришћанске вере). Ислам и Будизам су потпуно одвојене религије.
Напредак деноминација у оквиру хришћанства потиче од догађаја протестанске реформације, покрета „реформације“ Римокатоличке цркве током 16. Века, из кога су потекле четири главне традиционалне деноминације: Лутерани, Реформисани, Анабаптисти и Англиканци. Из ове четири су потекле остале деноминације током векова.
Лутерани су добили име према Мартину Лутеру и учење им је засновано на његовом учењу. Методисти су добили име према свом утемељивачу Џону Веслију, који је био чувен по својим „методама“ за духовни раст. Презвитеријанци су добили име због свог виђења црквеног вођства, што потиче од грчке речи за старешину - пресбyтерос. Баптисти су добили име према томе што су увек наглашавали значај крштења. Свака деноминација има мало различиту доктрину или фокус од других, као што је метод крштења, доступност Господње вечере за све, или само за оне чија сведочанства могу да се потврде од стране црквених вођа; сувереност Божије воље насупрот слободној вољи по питању спасења; будућност Израела и цркве, узнесење цркве пре или после Велике невоље, постојање „знакова“ дарова у савременом добу, итд. Поента ових подела никада није Христ или Спаситељ, већ искрена размимоилажења у мишљењу од стране побожних али несавршених људи који теже ка томе да прославе Господа и задрже доктринарну чистоту у складу са савешћу и својим разумевањем Његове Речи.
Данас има много различитих деноминација. Оригиналне већ поменуте деноминације су се разгранале на многе гране као што је Божија црква, Хришћанска и мисионарска заједница. Назарени, Слободни евангелици. Независне библијске цркве, и друге. Неке деномиминације наглашавају незнатне доктринарне разлике, али најчешће једноставно нуде различите стилове слављења да би се уклопили у разне укусе хришћана. Међутим, не треба заборавити да као хришћани треба да имамо исто мишљење о основама вере, али ван тога постоји доста простора да хришћани одлуче како ће да славе Бога као заједница. Та ширина је оно што даје велики дијапазон „укуса“ хришћанства. Презвитеријанска црква у Уганди има много другачије слављење од Превитеријанске цркве у Колораду али ће њихова доктрина у највећој мери бити истоветна. Разноликост је добра ствар, али не и нејединство. Ако се две цркве доктринатрно не слажу биће потребна дебата и дијалог по питању Речи. То је онај део кад „гвожђе оштри гвожђе“ (Приче 27:17) користан је за све. Ако се размимоилазе око стила и форме, у реду је да око тога остану подељени. Та подела међутим не лишава хришћане одговорности да воле једни друге (1. Јованова 4:11-12) и да коначно буду једно у Христу (Јован 17:21-22).
Зашто има толико хришћанских деноминација?
