Pitanje
Zašto ima toliko hrišćanskih denominacija?
Odgovor
Da bismo odgovorili na ovo pitanje moramo da napravimo razliku između denominacija u okviru Hristovog tela i nehrišćanskih kultova i lažnih religija. Prezviterijanci i Luterani su primer za hrišćanske denominacije. Mormoni i Jehovini svedoci su primeri kultova (grupa koje tvrde da su hrišćanske ali poriču jednu ili više osnovnih verovanja hrišćanske vere). Islam i Budizam su potpuno odvojene religije.
Napredak denominacija u okviru hrišćanstva potiče od događaja protestanske reformacije, pokreta „reformacije“ Rimokatoličke crkve tokom 16. Veka, iz koga su potekle četiri glavne tradicionalne denominacije: Luterani, Reformisani, Anabaptisti i Anglikanci. Iz ove četiri su potekle ostale denominacije tokom vekova.
Luterani su dobili ime prema Martinu Luteru i učenje im je zasnovano na njegovom učenju. Metodisti su dobili ime prema svom utemeljivaču Džonu Vesliju, koji je bio čuven po svojim „metodama“ za duhovni rast. Prezviterijanci su dobili ime zbog svog viđenja crkvenog vođstva, što potiče od grčke reči za starešinu - presbyteros. Baptisti su dobili ime prema tome što su uvek naglašavali značaj krštenja. Svaka denominacija ima malo različitu doktrinu ili fokus od drugih, kao što je metod krštenja, dostupnost Gospodnje večere za sve, ili samo za one čija svedočanstva mogu da se potvrde od strane crkvenih vođa; suverenost Božije volje nasuprot slobodnoj volji po pitanju spasenja; budućnost Izraela i crkve, uznesenje crkve pre ili posle Velike nevolje, postojanje „znakova“ darova u savremenom dobu, itd. Poenta ovih podela nikada nije Hrist ili Spasitelj, već iskrena razmimoilaženja u mišljenju od strane pobožnih ali nesavršenih ljudi koji teže ka tome da proslave Gospoda i zadrže doktrinarnu čistotu u skladu sa savešću i svojim razumevanjem Njegove Reči.
Danas ima mnogo različitih denominacija. Originalne već pomenute denominacije su se razgranale na mnoge grane kao što je Božija crkva, Hrišćanska i misionarska zajednica. Nazareni, Slobodni evangelici. Nezavisne biblijske crkve, i druge. Neke denomiminacije naglašavaju neznatne doktrinarne razlike, ali najčešće jednostavno nude različite stilove slavljenja da bi se uklopili u razne ukuse hrišćana. Međutim, ne treba zaboraviti da kao hrišćani treba da imamo isto mišljenje o osnovama vere, ali van toga postoji dosta prostora da hrišćani odluče kako će da slave Boga kao zajednica. Ta širina je ono što daje veliki dijapazon „ukusa“ hrišćanstva. Prezviterijanska crkva u Ugandi ima mnogo drugačije slavljenje od Previterijanske crkve u Koloradu ali će njihova doktrina u najvećoj meri biti istovetna. Raznolikost je dobra stvar, ali ne i nejedinstvo. Ako se dve crkve doktrinatrno ne slažu biće potrebna debata i dijalog po pitanju Reči. To je onaj deo kad „gvožđe oštri gvožđe“ (Priče 27:17) koristan je za sve. Ako se razmimoilaze oko stila i forme, u redu je da oko toga ostanu podeljeni. Ta podela međutim ne lišava hrišćane odgovornosti da vole jedni druge (1. Jovanova 4:11-12) i da konačno budu jedno u Hristu (Jovan 17:21-22).
English
Zašto ima toliko hrišćanskih denominacija?
