Питање
Да ли Библија подучава о крштењу верника на основу вере или креда?
Одговор
Крштење је било предмет расправа унутар хришћанских кругова много година. У ствари, то је већ постао проблем у раној цркви. Павле се бавио темом у 1.Коринћанима 1:13-16. Коринћани су се хвалисали тиме који апостол их је крстио и расправљали око тога чије је крштење боље. Павле их је укорио због подвајања и закључио овим речима: „Христос ме није послао да крштавам, него да проповедам еванђеље″. На основу ове изјаве јасно је да постоји јасна разлика између прихватања еванђеља и чина крштења. Они су повезани, али немају исту важност.
Према многим библијским стиховима, крштење у води је битан први корак у следбеништву Исуса као Господа. Исус је био крштен (Матеј 3:16; Лука 3:21) и рекао је онима који су исповедали Његово име да прате Његов пример као доказ да су њихова срца промењена (Дела 8:16; 19:5). Крштење верника је чин по коме верник у Исуса Христа бира да буде крштен да би дао сведочанство о својој вери. Крштење верника се такође назива и „крштење на основу вере или креда", термин који долази од латинске речи „кредо″, која указује да је крштење симбол прихватања одређене доктрине или начела.
Крштење верника јасно се подучава у Делима 2. У овом поглављу, Петар проповеда поруку еванђеља на дан Педесетнице у Јерусалиму. У сили Светог Духа, Петар гласно проглашава Исусову смрт и васкрсење и налаже народу да се покаје и поверује у Христа (Дела 2:36; 38). Одговор на Петрово представљање еванђеља забележено је у 41. стиху: „Тако се крстише они који су примили његову реч″. Обратите пажњу на ток догађаја – прихватили су поруку (Христово еванђеље), а затим су били крштени. Само они који су поверовали су се крстили. Исти ток видимо у Делима 16, када су тамничар из Филипа и његова породица били спашени. Они поверују, па су крштени (Дела 16:29-34). Служба апостола била је да крсте вернике, не невернике.
Крштење верника је другачије од крштења деце, јер дете, које не разуме еванђеље, не може да буде „верник" у Христа. Крштење верника подразумева да особа чује еванђеље, прихвати Христа као Спаситеља и изабере да буде крштена. То је њен или његов избор. Приликом крштења деце, избор чини неко други, а не дете које се крштава. Они који крштавају децу често подучавају да је водено крштење средство којим се Свети Дух спушта на појединца. Они заснивају своју идеју, пре свега, на Петровим речима у Делима 2:38: „Покајте се и нека се сваки од вас крсти у име Исуса Христа за опроштење својих грехова, па ћете примити дар Духа Светога". Они који се држе ове доктрине верују да чин крштења детета детету обезбеђује спасење. У Библији се нигде чак ни не наговештава пракса крштења деце. Неки указују на неке стихове апостола који су крстили „домаћинства" (Дела 11:14; 16:15, 33), претпостављајући да су домаћинства укључивала децу, али ово иде даље од оног што текст говори.
У Новом завету, крштење водом био је природни резултат спасоносне вере и посвећености Исусу као Спаситељу и Господу (Дела 2:42; 8:35-37). Пошто мала деца и одојчад не могу да донесу одлуку на основу информација и да исповедају Исуса као Господа, њихово крштење нема никакав духовни значај. Уколико би крштење одојчади чинило ту бебу исправном у Божијим очима, онда би била „спашена" само деца, чији би родитељи то желели. Они који нису имали верујуће родитеље била би осуђена као одојчад, што је идеја без икакве библијске основе. Бибљиа је јасна да Бог суди срцу сваке особе и суди или награђује сваког на основу одлука које та особа начини, а не на основу одлука њених или његових родитеља (Римљанима 2:5-6; Јеремија 17:10; Матеј 16:27; 2. Коринћанима 5:10).
Други подучавају да је водено крштење услов за спасење, једнако покајању и исповедању Исуса као Господа (Римљанима 10-8-9). Иако библијски примери показују да је крштење следило након обраћења, Исус нигде не подучава да ће крштење икога спасити. На Тајној вечери, Он је рекао: „Јер ово је моја крв савеза, која се пролива за многе ради опроштаја грехова" (Матеј 26:28). Вера у Његову проливену крв је све што је потребно да грешника оправда пред Богом. Римљанима 5:8-9 каже: „Али Бог показује своју љубав према нама тиме што је Христос умро за нас кад смо још били грешници. Стога ћемо много пре ми, оправдани сада његовом крвљу, његовим посредством бити спасени од гнева!″
Ако је крштење услов за стицање вечног живота, онда је Исус погрешио када је рекао лопову на крсту: „Заиста, кажем ти, данас ћеш бити са мном у рају" (Лука 23:43). Лопов није имао прилику да се крсти пре него што се суочио са Богом. Он је проглашен праведним, јер је поверовао у оно што је Божији Син урадио за њега (Јован 3:16; Римљанима 5:1; Галатима 5:4). Галатима 2:16 објашњава чињеницу да ништа што учинимо не може да дода или одузме свршеном Исусовом делу за нас, укључујући и крштење: „Али знајући да се човек се не оправдава делима закона, него само вером у Исуса Христа, поверовасмо и ми у Христа Исуса, да будемо оправдани вером у Христа а не делима закона, јер на основу дела закона нико неће бити оправдан".
Крштење у води је битан први корак послушности у следбеништву Христа. Верници треба да се крсте. Али, крштење је резултат спасења и не може да му допринесе.
English
Да ли Библија подучава о крштењу верника на основу вере или креда?
