Pitanje
Da li Biblija podučava o krštenju vernika na osnovu vere ili kreda?
Odgovor
Krštenje je bilo predmet rasprava unutar hrišćanskih krugova mnogo godina. U stvari, to je već postao problem u ranoj crkvi. Pavle se bavio temom u 1.Korinćanima 1:13-16. Korinćani su se hvalisali time koji apostol ih je krstio i raspravljali oko toga čije je krštenje bolje. Pavle ih je ukorio zbog podvajanja i zaključio ovim rečima: „Hristos me nije poslao da krštavam, nego da propovedam evanđelje″. Na osnovu ove izjave jasno je da postoji jasna razlika između prihvatanja evanđelja i čina krštenja. Oni su povezani, ali nemaju istu važnost.
Prema mnogim biblijskim stihovima, krštenje u vodi je bitan prvi korak u sledbeništvu Isusa kao Gospoda. Isus je bio kršten (Matej 3:16; Luka 3:21) i rekao je onima koji su ispovedali Njegovo ime da prate Njegov primer kao dokaz da su njihova srca promenjena (Dela 8:16; 19:5). Krštenje vernika je čin po kome vernik u Isusa Hrista bira da bude kršten da bi dao svedočanstvo o svojoj veri. Krštenje vernika se takođe naziva i „krštenje na osnovu vere ili kreda", termin koji dolazi od latinske reči „kredo″, koja ukazuje da je krštenje simbol prihvatanja određene doktrine ili načela.
Krštenje vernika jasno se podučava u Delima 2. U ovom poglavlju, Petar propoveda poruku evanđelja na dan Pedesetnice u Jerusalimu. U sili Svetog Duha, Petar glasno proglašava Isusovu smrt i vaskrsenje i nalaže narodu da se pokaje i poveruje u Hrista (Dela 2:36; 38). Odgovor na Petrovo predstavljanje evanđelja zabeleženo je u 41. stihu: „Tako se krstiše oni koji su primili njegovu reč″. Obratite pažnju na tok događaja – prihvatili su poruku (Hristovo evanđelje), a zatim su bili kršteni. Samo oni koji su poverovali su se krstili. Isti tok vidimo u Delima 16, kada su tamničar iz Filipa i njegova porodica bili spašeni. Oni poveruju, pa su kršteni (Dela 16:29-34). Služba apostola bila je da krste vernike, ne nevernike.
Krštenje vernika je drugačije od krštenja dece, jer dete, koje ne razume evanđelje, ne može da bude „vernik" u Hrista. Krštenje vernika podrazumeva da osoba čuje evanđelje, prihvati Hrista kao Spasitelja i izabere da bude krštena. To je njen ili njegov izbor. Prilikom krštenja dece, izbor čini neko drugi, a ne dete koje se krštava. Oni koji krštavaju decu često podučavaju da je vodeno krštenje sredstvo kojim se Sveti Duh spušta na pojedinca. Oni zasnivaju svoju ideju, pre svega, na Petrovim rečima u Delima 2:38: „Pokajte se i neka se svaki od vas krsti u ime Isusa Hrista za oproštenje svojih grehova, pa ćete primiti dar Duha Svetoga". Oni koji se drže ove doktrine veruju da čin krštenja deteta detetu obezbeđuje spasenje. U Bibliji se nigde čak ni ne nagoveštava praksa krštenja dece. Neki ukazuju na neke stihove apostola koji su krstili „domaćinstva" (Dela 11:14; 16:15, 33), pretpostavljajući da su domaćinstva uključivala decu, ali ovo ide dalje od onog što tekst govori.
U Novom zavetu, krštenje vodom bio je prirodni rezultat spasonosne vere i posvećenosti Isusu kao Spasitelju i Gospodu (Dela 2:42; 8:35-37). Pošto mala deca i odojčad ne mogu da donesu odluku na osnovu informacija i da ispovedaju Isusa kao Gospoda, njihovo krštenje nema nikakav duhovni značaj. Ukoliko bi krštenje odojčadi činilo tu bebu ispravnom u Božijim očima, onda bi bila „spašena" samo deca, čiji bi roditelji to želeli. Oni koji nisu imali verujuće roditelje bila bi osuđena kao odojčad, što je ideja bez ikakve biblijske osnove. Bibljia je jasna da Bog sudi srcu svake osobe i sudi ili nagrađuje svakog na osnovu odluka koje ta osoba načini, a ne na osnovu odluka njenih ili njegovih roditelja (Rimljanima 2:5-6; Jeremija 17:10; Matej 16:27; 2. Korinćanima 5:10).
Drugi podučavaju da je vodeno krštenje uslov za spasenje, jednako pokajanju i ispovedanju Isusa kao Gospoda (Rimljanima 10-8-9). Iako biblijski primeri pokazuju da je krštenje sledilo nakon obraćenja, Isus nigde ne podučava da će krštenje ikoga spasiti. Na Tajnoj večeri, On je rekao: „Jer ovo je moja krv saveza, koja se proliva za mnoge radi oproštaja grehova" (Matej 26:28). Vera u Njegovu prolivenu krv je sve što je potrebno da grešnika opravda pred Bogom. Rimljanima 5:8-9 kaže: „Ali Bog pokazuje svoju ljubav prema nama time što je Hristos umro za nas kad smo još bili grešnici. Stoga ćemo mnogo pre mi, opravdani sada njegovom krvlju, njegovim posredstvom biti spaseni od gneva!″
Ako je krštenje uslov za sticanje večnog života, onda je Isus pogrešio kada je rekao lopovu na krstu: „Zaista, kažem ti, danas ćeš biti sa mnom u raju" (Luka 23:43). Lopov nije imao priliku da se krsti pre nego što se suočio sa Bogom. On je proglašen pravednim, jer je poverovao u ono što je Božiji Sin uradio za njega (Jovan 3:16; Rimljanima 5:1; Galatima 5:4). Galatima 2:16 objašnjava činjenicu da ništa što učinimo ne može da doda ili oduzme svršenom Isusovom delu za nas, uključujući i krštenje: „Ali znajući da se čovek se ne opravdava delima zakona, nego samo verom u Isusa Hrista, poverovasmo i mi u Hrista Isusa, da budemo opravdani verom u Hrista a ne delima zakona, jer na osnovu dela zakona niko neće biti opravdan".
Krštenje u vodi je bitan prvi korak poslušnosti u sledbeništvu Hrista. Vernici treba da se krste. Ali, krštenje je rezultat spasenja i ne može da mu doprinese.
English
Da li Biblija podučava o krštenju vernika na osnovu vere ili kreda?
